Рођен је 21. фебруара1895. године у Белом Манастиру, у тадашњој Аустроугарској. Потиче из сиромашне сељачке породице. Мајка Анка Кашанин и отац Никола Поповић нису били венчани, па су старији брат Радивој (1892—1989) и он уписани у матичне књиге рођених под мајчиним презименом Кашанин. Када је био мали, мајка му је преминула од туберкулозе, па је бригу о одрастању њега и његовог брата преузела њихова тетка Латинка, која се није удавала и није имала своје потомство.[2][3]
Ради формирања уметничке збирке Музеја кнеза Павла, Кашанин је путовао по Европи и боравио, између осталог, и у Холандији, о чему сведоче његови путописи, објављени најпре у дневним новинама Политика[7], Српски књижевни гласник[8], а касније и у збирци Пронађене ствари (1962). Кашанин је такође заслужан и за организације изложби југословенске уметности у Амстердаму, као и холандске уметности у Београду, за шта је одликован Орденом Краљевине Холандије.
У научном раду бавио се истраживањем српске уметности од средњег века до новијих времена. Његова тумачења заснована су на учењима француске школе између два светска рата и заснивају се пре свега на префињеној анализи стила. Дао је значајан допринос познавању српске средњовековне књижевности. Према речима Димитрија Богдановића, његова књига о старој српској књижевности представља одступање од главног тока њеног проучавања, али са врло освежавајућим приступом. Кашанин није настојао да да преглед целокупног развоја српске средњовековне књижевности, већ је хтео да ревалоризује њено место у српској култури и да међу читалачком публиком промовише највреднија остварења српског средњовековног наслеђа. Објављивао је ликовне критике од 1924. у листовима Политика, Време и часопису Реч и слика. Увек ваљаним поводом, у ”Политици” је објављивао резултате својих историографских истраживања, али и историјски и феноменолошки утемељене анализе, но писане не с катедарске висине, већ из интимног ракурса, уз одлично познавање уметничког темперамента и свакодневних прилика у свету стваралаштва.[9]
Његова ћерка је Марина Бојић (* 1937), а са супругом Катарином Љаљом Мартиновић (рус.Екатерина Петровна Мартинович; 1898—1985) имао је још три сина — Мирка (1921—1993), Радомира и Павла.[4]
Други светски рат и послератни период
Током Другог светског рата, Кашанин је обављао дужност директора београдског Народног музеја и успео је да сачува комплетну збирку Музеја. У време Београдске операције и ослобођења Београда, октобра 1944. године, Немци су му, при повлачењу, запалили кућу. Након тога, са породицом је најпре неколико дана провео у једном подруму у близини, а потом су примљени у дом породице Гутеша у Жаркову, периферном делу Београда и он је свакодневно пешачио до Музеја. На позицији директора Народног музеја наследио га је његов пријатељ, Вељко Петровић.[5]
На Кашаниново познанство и кумство са кнезом Павлом Карађорђевићем нове власти нису благонаклоно гледале и он се неколико година налазио у њиховој немилости, те није могао ништа да објави од својих радова под својим именом. Бавио се преводима и писао за Политику, за рубрику Да ли знате? Ипак, Мирослав Крлежа му се обраћа са идејом да му се у Загребу придружи на раду у Лексикографском заводу, међутим Кашанин одлучује да остане у Београду. Њих двојица су, међутим, сарађивали на изложби уметности средњег века југословенских народа у Паризу, 1950. године.[5]
У чланство Српске академије наука и уметности (САНУ) никад није примљен; Васко Попа, иначе његов близак пријатељ и поштовалац, се успротивио Кашаниновом пријему у редове САНУ, означивши га као сарадника окупатора.[5]
Каснији живот и смрт
Табла на згради у улици у којој је живео Милан Кашанин (Хиландарска 30—32)
Кашанин је пред крај живота планирао да сними ТВ документарну серију о успону и културним дометима српског средњовековља, по узору на Цивилизацију његовог колеге и пријатеља Кенета Кларка. Његов пројекат је био одбијен што је Кашанин објашњавао тиме „да смо увек више ценили туђе него своје”.[10]
