Раб се први пут спомиње у путопису грчког географа Псеудо Скилакса који острва Раб и Паг спомиње под заједничким именом „Mentorides“.
У Птолемејевим списима спомиње се острво Скардона, а на њему два града: Arba и Kollenton. Од каснијих грчких и римских путописаца и географа, Плиније Старији у свом дјелу “Историја природе” (Historia naturalis), спомиње Раб под именом Арба.
У каснијим латинским исправама Раб се спомиње под различитим именима: Арбиа, Арбиана, Арбитрана, Арбум и Арбе. Значење и порекло данашњег имена Раб, тешко је утврдити. Највероватније је да је данашње име острва и града Раба настало од илирског или либурнског имена Арба, што иначе значи шумовит, зелен. Име Раб у писаним се документима први пут спомиње тек средином петнаестог века.
Трагови живота на острву сежу још од старијег каменог доба. Праисторијска налазишта су дуж целог острва, а највише је артефаката пронађено на полуострву Лопар (налази старијег и средњег каменог доба, млађег каменог доба, бакарног и бронзаног доба) док су налазишта гвозденог доба на локалитетима: Кампор, место Раб, Бањол и Барбат.
Најстарији становници острва Раба за које историја зна били су Илири или тачније илирско племе Либурни, који су у доба п. н. е. боравили на подручју од реке Раше у Истри до реке Крке у Далмацији, укључивши и острва наведеног подручја.
Оружани напад Сила Осовине на Југославију 6. априла1941. био је изненадан, а она је тада као институција нестала сломом њене војне силе. Италијанска окупацијска војска дошла је на Раб 17. априла1941. године. Убрзо затим формиран је посебан облик окупаторске власти — Цивилни комесаријат. Римским уговором 18. маја1941. године закљученим између Мусолинија и Павелића, Раб је анектиран фашистичкој Италији. Средином и крајем лета 1943. године утицај партизана (НОП) на острву стално јача. Након капитулације Италије, до тада илегални партизански НОО преузимају целокупну управну и судску власт на острву. Немачке јединице заузеле су Раб у другој половини месеца марта1944. године. Касније је острво уступљено НДХ. Партизанска власт (НОО) поновно је успостављена након доласка партизанских јединица и заузимања острва 12.4.1945. године. Од тада до слободних избора 1990. године Раб је у саставу СФРЈ. Распадом државе СФРЈ, након слободних избора, Раб је у саставу независне Републике Хрватске.
Становништво
За разлику од осталих кварнерских острва, које карактерише релативно велики број насеља, острв Раб има релативно мали број насеља. На острву их има 8: Бањол, Барбат, Кампор, Лопар, Мунданије, Палит, Раб и Супетарска Драга.
Изузимајући Мунданије сва су остала рапска насеља лоцирана у близини мора. Због тога се третирају као туристичка насеља.
На положај насеља у рапској општини утицали су клима и састав подлоге. Сва су рапска насеља настала у просторима заштићеним од буре. Тај је утицај толико велики тако да су сва насеља окренута на југозапад.
Веома значајна карактеристика насеља на острву Рабу јест то да су везана уз флишне зоне што указује на велику улогу пољопривредног искоришћавања у прошлости.
Раб је међу оним малобројним јадранским острвима који не бележе пад броја становника. Штавише, број становника стално се повећава. Но ипак, број становника осцилира према годишњем добу. Током лета број расте док зими пада због сезонског рада и ослањања на туризам сезонског типа.
Нагли туристички развитак из корена је промијенио начин живота, тако да сада готово све становништво острва посредно или непосредно живи од туризма.
На малом полуострву, смештеном имеђу увале Св. Еуфемија и градске луке, израстао је сликовит и леп градић, који својим карактеристичним обликом, са четири звоника, подсећа на велики једрењак са четири високо уздигнута јарбола.
На северозападном делу Трга Municipium Arbe налази се једна од најлепших грађевина у граду, некадашњи кнежев двор, а сада скупштина града Раба. Од некадашњих античких грађевина није остало готово ништа, јер је град неколико пута био рушен и поновно грађен.
У XII веку Раб је био значајан град и седиште бискупије, па је на молбу ондашњега бискупа новосаграђену цркву посветио лично папа Александар III1177. године на повратку из Задра у Рим.
На северозападном делу острва, уз дубоку увалу, сместило се насеље Супетарска Драга. Име села изведено је из назива самостана св. Петра у Драги. У средини простране плодне долине 1059. године основана је бенедиктинска опатија св. Петра у Драги.
Барбат, најјужније село острва, протеже се морским појасом дуж Барбатског канала. Судећи према остацима некадашњих грађевина, на овом су подручју постојала врло стара насеља. На узвишењу св. Дамијан виде се остаци старе градине и црквице св. Дамијана, која се спомиње у XIV веку. Ове рушевине потичу још из доба грчких насеобина и врло је вероватно да се радило о грчкој војној колонији основаној у IV веку п. н. е.. Претпоставља се да би рушевине на брду св. Дамијан могле бити остаци античког града Птолемејеве Коленте. У подножју брда, код заселка Перчинић, за време осеке у мору се примећују остаци зидина града кога су га основали бегунци склањајући се на Раб у бекству пред Атилом.
При крају увале Еуфемија, на малом узвишењу уз море, смештен је самостан св. Еуфемије. Црквица св. Еуфемије спомиње се већ у XIII веку и према њој је самостан добио име. У самостану се чува и једна од најбогатијих старих библиотека. У Хроници самостана бележени су сви важнији догађаји у животу острва Раба у последњих седам векова.
[1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN978-953-6667-07-9.
