Срби су према попису из 1991. представљали значајан удио становништва Доњег Вакуфа, уз присуство нешто већег броја муслимана, па су се с циљем спречавања геноцида над српским становништвом и спречавања понављања злочина из Другог свјетског рата, почетком Одбрамбено-отаџбинског рата на вријеме организовали и формирали своје војне јединице.
Деветнаеста партизанска бригада ЈНА из Словеније је 1991. по споразуму дислоцирана на Кулу код Мркоњић Града. Бригада је имала команданта, неколико руковалаца материјално-техничким средствима и само 282 борца. Било је предвиђено да се бригада попуњава по једним батаљоном са територија општина Купрес, Бугојно и Доњи Вакуф. Почетком марта 1992. наређена је мобилизација и формирање команди и јединица.[3] На темељима ове бригаде формирана је 19. доњевакуфска пјешадијска бригада формирана је 26. марта1992. године. Задатак јој је био да на простору Купреса, Бугојна и Доњег Вакуфа спречава међунационалне сукобе. Доњи Вакуф је промијенио име у Србобран, па је и бригада, 3. јула 1992, добила ново име - 19. пјешадијска србобранска бригада. Била је у саставу 30. пјешадијске дивизије[3]
Бригада која је у својим редовима имала само 282 борца, већ у јуну исте године је у својим редовима имала 4.800 војно способних бораца. Број војника у самој бригаде, током цијелог Одбрамбено-отаџбинског рата је варирао, од 3.500 до 5.000 бораца. Од маја 1992. до септембра 1995. бригада је водила борбе на одбрани јужних граница Републике Српске, на правцима Бугојно-Србобран, Нови Травник-Оборци и Травник-Турбе-Комар. Учествовала је у ослобађању Јајца, 29. октобра1992. Дијелови бригаде, јачине чете до батаљона, били су ангажовани и на Влашићу, те на добојском, граховском и мркоњићком ратишту. Од септембра 1995. до демобилизације, крајем марта 1996, бригада је била на положају на ријеци
Угар, испред Кнежева.[3] Зона одговорности ове григаде је био фронт дуг преко 120 километара.
По формацији, бригада је имала: команду бригаде, четири пјешадијска батаљона, позадинску батерију, тенковску чету, самосталну чету "Зијамет", чету везе, извиђачко-диверзантски вод, чету војне полиције, инжењеријску чету, батерију
минобацача 120 мм, батерију лансера ракета 128 мм, батерију ПВО, команду стана и одјељење за електронско извиђање. Батаљони су имали 600-800 бораца. Бригада је попуњавана војним обвезницима са територије општине Србобран и
избјеглим становништвом са територија општина Травник, Турбе и Бугојно. Током борби 1995, бригади је придодат и раднички батаљон, попуњаван војним обвезницима са територије Бање Луке и Лакташа. Дејтонским споразумомопштина Србобран је припала ФБиХ, па је бригада изгубила зону одговорности. У марту 1996. дио састава ове бригаде ушао је у састав 108. бригаде ВРС, а дио је демобилисан.[3]
Према подацима, погинуо је 291 борац (рачунајући и четири нестала), а 950 је лакше или теже рањено. Из општине Србобран погинуло је и 16 полицајаца и 18 бораца у другим јединицама ВРС (укупно 325).[3]
Око половине избјеглог становништва из ратне општине Србобран населило се на подручје општине Градишка. У Градишци је била и спомен-соба 19. бригаде, која није сачувана. У Градишци је подигнут споменик погинулим борцима (заједно са погинулима 1. лаке градишке бригаде), али су из 19. пјешадијске србобранске бригаде уписана само имена погинулих чије породице живе у Градишци. У току су (2019) активности да се обнови спомен-соба и да имена свих погинулих бораца бригаде буду исписана на споменику.[3]
Команданти бригаде били су: пуковник Миливоје Костић (до 10. јуна 1992), пуковник Бранислав Грујић (10. јун 1992. - 1. јул 1993), потпуковници Љубомир Јокић (1. јул 1993. - мај 1994) и Милан Вујић (мај 1994. - април 1996).[3]
Сваке године, 26. марта обиљежава се дан 19. србобранске пјешадијске бригаде.[4]
