Иако је више земаља најављивало интересовање за организацију 2011. и 2013, своју пријаву до рока 1. децембра2006. верификовало је само пет земаља и предложиле су места где би се игре одржале: Бризбејн, Тегу, Барселона, Гетеборг и Москва.[1] Гетеборг је касније повукао своју пријаву због недовољне финансијске подршке од шведске владе.[2] ИААФ је на састанку Савета у Момбаси (Кенија) у време одржавања Светског првенства у кросу27. марта2007. објавио избор Тегуа за домаћина 2011. а Москве 2013. године.[3]
Преко 7 милиона америчких долара ($) подељено је финалистима (тачно $7.194.000). Победник сваке појединачне дисциплине добио је $60.000, другопласирани — $30.000, трећепласирани — $20.000, четврти — $15.000, пети — $10.000, шетси — $6.000, седми — $5.000 и осми — $4.000. Победничка штафета је делила — $80.000, друга — $40.000, трећа — $20.000, четврта — $16 000, пета — $12 000, шеста — $8000, седма — $6000 и осма — $4000. На крају за сваки светски рекорд планирана је награда од по $ 100.000.
На првенству су учествовала 1.973 такмичара (1.106 мушкараца и 867 жена) из 206 чланица ИААФ. Највише учесника 137 пријавили су САД (155), Русија (105), Немачка (62), Уједињено Краљевство (63) Украјина (61) Италија (51), Пољска и Кина (55) и Француска (51). Са само једним спортистом учествовало је 87 земаља.
Број спортиста одређене земље дат је у загради поред њеног имена.
Ово је преглед успешности земаља према осам првопласираних (финалиста) у свим дисциплинама. Бодови су додељивани на овај начин. Прволасирани је добијао 8 бодова, а последњи осми 1 бод.[9]
Доношење руског савезног закона о забрани „хомосексуалне пропаганде“ у јуну имало је одјека и на првенству у Москви. Западне и међународне организације осудиле су овај потез још пре почетка првенства, чије је одржавање планирано свега неколико месеци пре Зимских олимпијских игара 2014. у Сочију.[11] Заменик генералног секретара ИААФ-а, Ник Дејвис, изјавио је да би међународна природа догађаја могла променити погледе државе, али да се првенство неће бавити правима хомосексуалаца, осим уколико то не буде имало директног утицаја на атлетичаре.[12] Руски политичар Виталиј Милонов је раније изјавио да ће се закон примењивати на спортисте и туристе на исти начин као и на руске држављане.[13] Милонов је такође изјавио да они који позивају на бојкот првенства у знак протеста против закона само избегавају своју конкуренцију, додавши: „спортска такмичења су место где не може бити никакве политике“.[14]
Неколико атлетичара је изразило забринутост због положаја хомосексуалаца у Русији, али нико од њих није бојкотовао првенство. Амерички атлетичар Ник Симондс, који је и раније подржавао кампању за права ЛГБТ особа, изјавио је да ће поштовати државу домаћина и њене законе и да ће се у Москви фокусирати само на спортска такмичења. Међутим, задржао је свој став као заговорник права хомосексуалаца, а свој наступ је посветио „мојим пријатељима гејевима и лезбијкама код куће“.[15]
Две шведске атлетичарке, Ема Грен Трегаро и Моа Јелмер, привукле су пажњу након што су лакирале своје нокте у боје дуге у знак подршке геј правима и приказале их током квалификација.[16][17] ИААФ је обавестио Шведску атлетску федерацију да овај гест представља кршење правила о понашању спортиста. Шведски званичници су подржали Ему Грен Трегаро, али је она попустила под притиском, па је у финалу скока увис обојила нокте у црвено, као симбол љубави.[18] За време финала у скоку увис за жене министар културе и спорта Финске, Паво Архинмаки, махао је заставом дугиних боја са трибина стадиона.[19] Моа Јелмер је елиминисана у квалификацијама на 200 метара и није се даље такмичила на првенству.[20]
Јелена Исинбајева, чији су коментари изазвали контроверзу.
Руска атлетичарка Јелена Исинбајева, победница у скоку мотком за жене, касније је изазвала контроверзу због своје изјаве у којој је критиковала гест Еме Грен Трегаро.[21] Исинбајева је изјавила да они који протестују немају поштовања према држави домаћину, а затим је коментарисала на енглеском језику: „Ми себе сматрамо нормалним, стандардним људима, код нас само живе момци са женама, девојке са момцима... Имамо закон који свако мора да поштује. Када идемо у друге земљама, трудимо се да поштујемо њихова правила.“[22] После негативних реакција других спортиста и западних медија, Исинбајева је изјавила да је изјава коју је дала погрешно протумачена, због њеног слабог познавања енглеског: „Оно што сам хтела да кажем је да људи треба да поштују законе других држава посебно када су гости, али дозволите ми да нагласим да поштујем ставове мојих колега спортиста, и дозволите ми да кажем да сам најоштрије против сваке дискриминације геј особа на основу њихове сексуалности“.[23]
Борба против допинга
Освајачица сребрне медаље у бацању диска за жене на Летњим олимпијским играма 2012. Дарија Пишчалникова је била међу атлетичарима који су кажњени због допинга пре почетка првенства.
ИААФ је током првенства узео узорке крви свих такмичара, у складу са процедуром која је први пут уведена на првенству 2011, подржавајући на тај начин свој програм Атлетског биолошког пасоша. Ово је помогло федерацији у откривању потенцијалне употребе забрањених супстанци код атлетичара, укључујући стероиде, хормоне раста, еритропоиетин и допинг преко крви. Поред обавезног тестирања крви, ИААФ је провео и око 500 тестова урина, који су били подељени у три групе:
сви освајачи медаља су били подвргнути овим тестовима;
они код којих су постојале аномалије у биолошком пасошу су такође тестирани;
рађени су и насумични тестови урина;
Према пракси која је уведена током првенства 2005, сви узорци урина ће бити сачувани како би се на њима могли вршити тестови и у будућности. Сви узорци су обрађени у Московској антидопинг лабораторији, која је акредитована од Светске антидопинг агенције.[24][25]
У месецима који су претходили првенству, око 40 руских атлетичара је суспендовано због допинга. Најпознатији међу њима су Дарија Пишчалникова (освајачица сребрне медаље у бацању диска за жене на Летњим олимпијским играма 2012) и Олга Кузенкова (олимпијска победница у бацању кладива из 2004). Председник Руске атлетске федерације Валентин Балакничев бранио је казне као доказ све веће ефикасности Руске антидопинг агенције која је формирана пре само три године.[26]
Месец дана пре почетка првенства, британски лист The Mail on Sunday је објавио да је начелник Московске антидопинг лабораторије Григори Родченков био ухапшен и оптужен за дистрибуцију дроге, али да је поступак против њега касније обустављен. Његова сестра је осуђена за куповину забрањених супстанци с намером да их доставља атлетичарима. Бивши руски тренер Олег Попов и спринтер Валентин Круглијаков изјавили су да је атлетичарима наређено да се допингују и да је званичницима плаћано да прикрију позитивне тестове.[27] Тренер националног атлетског тима, Валентин Маслаков, приметио је да је Круглаков раније био позитиван на забрањене супстанце, а да је Попов тренирао Ладу Чернову, која је два пута била позитивна на допинг тестовима. Маслаков је такође изјавио да су Руска антидопинг агенција и њене лабораторије независне од националних спортских федерација.[28]
ИААФ је навела да је током Светског првенства у Москви тестирано 538 атлетичара, као и њих 132. пре самог првенства. Извештај о резултатима тестова ИААФ је објавила 20. септембра2013. да је доказано да је 7 тестираних атлетичара користило недозвољена средства:[30],[31]
Сви допинговани атлетичари су суспендовани, а њихови резултати постигнути на првенству су поништени.
Дезертерство атлетичара
Кубански атлетичар Орландо Ортега, који се такмичио у дисциплини 110 метара са препонама, напустио је националну делегацију током такмичења и није се вратио на Кубу по завршетку истог.[32] Кубанска атлетска федерација је раније у сезони суспендовала Ортегу на шест месеци због недисциплине, али му је суспензија укинута у јуну.[33] Председник Руске атлетске федерације Валентин Балакничев изјавио је да није имао никакав контакт са Ортегом као и да Руска атлетска федерација није заинтересована да га врбује.[34]
Занимљивости
Првенство у Москви остало је упамћено и по томе што су два брачна пара завршила на победничком постољу. АмериканацЕштон Итон победио је у десеобоју, док је његова супруга КанађанкаБријен Тајсен Итон у седмобоју била друга. Руски пар Дмитриј Тарабин и Марија Абакумова освојили су бронзане медаље у бацању копља.
_-_panorama.jpg)
_%E2%80%933.JPG)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
