Рођен је 3. јуна1910. године у селу Бјелицама, код Цетиња. Потиче из многочлане сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи, сестра и старији брат, су били у логору током Првог светског рата, због отпора двојице браће аустријској окупацији Црне Горе, од 1916. до 1918. године. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију је започео 1923. године на Цетињу, затим је други и трећи разред завршио у Бања Луци, четврти на Цетињу, a пети у Пећи. Матурирао је 1932. године на Цетињу. Све распусте и повремене прекиде у школовању проводио је радећи као шумарски радник у Босни, у околини Олова.
У вишим разредима гимназије читао је напредну радничку литературу и почео да се интересује за марксизам. У осмом разреду гимназије, 1931. године, био је један од учесника штрајка у Цетињској гимназији, а затим и демонстрација против доласка групе министара Шестојануарске владе у Црну Гору. Заједно са својим школским другом Радојем Вујошевићем, народним херојем Југославије, у јесен 1932. године одлази у Суботицу, где се уписује на Правни факултет. Током прве године студија становао је код рођака у селу Каркатуру, а августа 1933. године се запослио у Пореској управи у Суботици.
Рад у Комунистичкој партији
Октобра 1933. године, заједно са Радојем Вујошевићем, примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у партијској ћелији на Правном факултету. Убрзо се укључио у рад технике Месног комитета КПЈ за Суботицу, којом је руководио Мате Видаковић. Радио је на растурању илегалног листа „Револуционарни фронт радника и сељака“, летака и осталог партијског материјала. Октобра 1934. године нашао се међу 60 ухапшених, током велике полицијске рације у Суботици.[1] Пошто је био ухапшен, непосредно после атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, био је посебно мучен. Изведен је пред Суд за заштиту државе, заједно са још 13 ухапшених, и осуђен на 18 месеци затвора, које је издржао у затвору у Сремској Митровици.
После изласка из затвора, маја 1936. године, протеран је у Црну Гору. После одређеног времена отишао је у Београд, где је наставио студије права. За време студија је радио у Месном комитету КПЈ за Београд и Универзитетском комитету КПЈ. После хапшења 25. новембра1936. године, по одлуци Партије, прелази у илегалност и одлази у Крагујевац, где постаје члан Обласног комитета КПЈ за ужу Србију. У Крагујевцу развија интензиван партијски рад, посебно у Војно-техничком заводу, затим у Краљеву, Крушевцу, Параћину, Ћуприји и Јагодини. У пролеће 1937. године своју партијску активност пренео је и на источну и јужну Србију. Радио је на организовању Обласног комитета КПЈ за Ниш.
У масовном хапшењу комуниста, које је почело у Крагујевцу, јуна 1937. године, а проширило се на многа места Србије, Крсто је ухапшен 17. јула у Нишу. Спроведен је у гарнизонски затвор у Крагујевцу, и подвргнут мучењу у којем су учествовали полицијски агенти из Београда и Новог Сада.
У притвору је провео месец дана и мучен је најсвирепијим методама — убацивањем соли у тело и жеђу, стезањем лобање конопцима, раздирањем отворених рана на телу тупим предметима и др. Крсто Попивода и Спасенија Цана Бабовић, која је тада такође била ухапшена и мучена, су због „херојског држања пред класним непријатељем“ једини носиоци, мало познатог, Партијског признања „Херој ћутања“.
Крајем августа изведен је пред Суд за заштиту државе и осуђен на две године затвора, коју је поново издржавао у сремско-митровачком затвору.
После изласка из затвора, јула 1939. године, радио је у АгитпропуПокрајинског комитета КПЈ за Србију, а децембра исте године ЦК КПЈ га је упутио, као свог делегата, у Црну Гору, где је радио на јачању партијских организација. Августа 1940. године учествовао је на Осмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, на којој је поднео реферат „О организационом стању Партије“. Претходно је обишао многе партијске организације у Црној Гори и на Косову. После Покрајинске конференције, на позив генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита одлази на рад у ЦК КПЈ и организује и руководи партијском школом у Макарској и партијским курсевима у Загребу; Црепољском, код Сарајева и Дубрави, код Загреба. Био је делегат и члан Кандидационе комисије на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу.
Био је ожењен Мартом Ћупић (1924—1972), рођеном сестром народног херојаЉубе Чупића (неки чланови ове породице носили су презиме Ћупић, а неки Чупић), са којом је имао сина Рајка, сликара и вајара.