У Пећи је завршио нижу гимназију. Врло млад се придружио радничком покрету, дружећи се са напредним студентима. Као деветнаестогодишњак отишао је у Француску, где је радио у једној ливници гвожђа, код Нансија. Био је активан у синдикату, па је због тога и отпуштен са посла. После тога се 1931. вратио у Пећ и исте године постао члан Комунистичке партије Југославије. Од тада је почео да се бави професионалним партијским радом. Године 1938. изабран је у Месни комитет КПЈ у Пећи, а 1939. постао је члан Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију.
Истицао се у свим револуционарним политичким акцијама, које је водила КПЈ на Косову и Метохији. Посебно се ангажовао у организовању демонстрација против буржоаског режима 1939. године на Косову Пољу, приликом прославе годишњице косовске битке. Због револуционарне активности више је пута хапшен. Био је оптужен да је организовао демонстрације у Пећи, па је пет месеци да живи у илегали. Када се легализовао био је ухапшен и предан Суду за заштиту државе у Београду, који је морао да га ослободи због недостатка доказа, 1940. године.
По избијању Априлског рата, Павле је био у војсци у Пећи и посебно се залагао за одбрану земље. Непосредно после окупације Пећи, био је ухапшен са групом другова од стране Немаца, али су успели да побегну. У мају1941. године, по директиви КПЈ, пребацио је једну партијску штампарију из Косовске Митровице у Подгорицу.
Народноослободилачка борба
У време фашистичког паљења и убистава недужног становништва на Косову и Метохији, с колонама протераног црногорског живља, напустио је Пећ 1941. године и склонио се на територију Горњег Полимља. С црногорским избеглицама овамо су били дошли и други истакнути комунисти и револуционари као Душан Мугоша, Миладин Поповић, браћа Зоговићи, браћа Џудовићи и многи други, који су се одмах укључили у рад андријевичке партијске организације и помогли припреме за оружани устанак против окупатора.
По задатку КПЈ, у групи других партијских функционера са Косова, враћа се из Црне Горе на Космет и ради на припремању оружаног устанка. Био је један од истакнутих организатора устанка. Он је формирао и Први метохијски партизански одред. Крајем 1941. године прелази на Косово, где под изузетно тешким и сложеним условима великоалбанског шовинистичког терора подстрекаваног од окупатора, пуну годину дана ради на стварању партијских организација и првих партизанских војних јединица. Као искусан револуционар, прошао је цело Косово и успео да развије партијску активност и припреми услове за развој Народноослободилачког покрета.
Као партијски руководилац, уложио је много напора у припрему прве конференције народних представника, одржане у Бујану од 31. децембра 1943. до 2. јануара1944. године, на којој је изабран Обласни народноослободилачки одбор Косова и Метохије. У овом највишем органу власти заузимао је положај потпредседника све до краја рата. У 1944. години радио је на оснивању нових војних јединица. Специјални батаљон, којег је формирао средином 1944. године, одиграо је веома значајну улогу у развоју НОБ-а у Ибарској долини, западним деловима Косова и источним деловима Санџака. Лично је дао велики допринос стварању косовско-метохијских бригада, као и оснивању народних одбора на ослобођеној и неослобођеној територији.
Послератна каријера
После ослобођења земље био је истакнутим партијских, државним и друштвеним функцијама:
Списак личности који су се налазили на челу партијске организације КПЈ на Косову и Метохији као — секретари Обласног комитета, председници Покрајинског комитета КПС за Косово и Метохију и председници ПК Савеза комуниста Косова
називи фукција по периодима: председник Обласног народног одбора АКМО (1945—1963), председник Скупштине АП Косова и Метохије (1963—1969) и председник Скупштине САП Косова (1969—1990)
.svg)
