Рођен је 1917. године у Ђаковици. Његов отац био је Реџеп Дураку (1889—1975).[1] Био је шегрт и радио је најтеже послове код ситних трговаца, како би могао да опстане. Године 1932, без знања родитеља, заједно са Фадиљ Хоџом, отишао је илегално у Албанију. У Албанију су отишли да би наставили школу на материњем језику, али су се убрзо разочарали, јер је и тамо народ живео у готово истом, тешком, положају као и у Ђаковици.[2]
Емин се прво уписао гимназију у Тирани, али је, 1935. године, искључен из школе, као активиста револуционарне омладине. Потом је прешао је у скадарску гимназију и наставио активност. Заједно с Чемајл Стафом (алб.Qemal Stafa; народним херојем Албаније) основао је партијску ћелију, која је касније ширила огранке по Албанији.[2]
Након откривања партијских организација 1938. године, режим Ахмета Зогуа, је организовао масовна хапшења. Емин је био ухапшен међу првима и осуђен на три године затвора. После италијанске окупације Албаније, 1939. године, Емин је, с неколицином другова, успео да побегне из затвора. У Скадру је успоставио старе партијске везе и наставио са партијским радом.[2]
Убрзо је изабран у најуже руководство партијске организације Скадра. У то време одлучено је да се успостави контак са Комунистичком партијом Југославије. Он и Фадиљ Хоџа, 1939. године одлазе на Косово и Метохију и успостављају контак са представницима Обласног комитета КПЈ — Бором Вукмировићем, Миладином Поповићем и другима. После повратка у Скадар, Емин је радио на омасовљењу Партије. После демонстрација, од 29. новембра1939. године, када су Италијани и полиција угушили демонстрације у крви, Емин је ухапшен, а потом интерниран на италијанско острво Вентотене.[2]
За време интернације свакодневно је проучавао марксистичку литературу. Заједно с неколико другова амнестиран је 1941. године, после чега долази у Тирану, да би ступио у везу с руководством КП Албаније. Ту се сусреће са Миладином Поповићем, на чији предлог прелази на партијски рад у Ђаковицу. У то време у партијској организацији на Косову и Метохији, био је заступљен веома мали број Албанаца, чиме су биле мале шансе да се албанско становништво масовније укључи у Народноослободилачки покрет Југославије (НОП).[2]
Доласком у Ђаковицу, Емин постаје члан Комунистичке партије Југославије и организациони секретар Месног комитета. Активно је радио на укључивању албанског становништва у Народноослободилачки покрет. Почетком 1942. године, у Ђаковици је формиран Народноослободилачки одбор, а он је именован за секретара Одбора. Крајем године, по директиви Обласног комитеа КПЈ за Косово и Метохију, илегално прелази у неродимски срез и бива изабран у Биро Обласног комитета.[3]
У селу Старо Грацко, код Липљана присуствовао је једној од седница Бироа Окружног комитета и остао илегално у селу, заједно с Митом Миљковићем. Међутим, њих двојицу и њихово склониште проказао је један издајник. Италијани и албански жандарми су 28. новембра 1942. године опколили кућу у којој се налазио. Приликом покушају бега, Емин је био тешко рањен и заробљен. Готово полумртвог пребацили су га у болницу у Призрен где је 5. децембра 1942. године преминуо.[3][4]
Истакути чланови Комунистичке партије Југославије и комунистички револуционари са територије Косова и Метохије, умрли или убијени у међуратном периоду или погинули у току рата
