Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у
логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајеву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичке прилоге у сарајевском "Прегледу".[4]
У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.
Послије ослобођења, Ерих Кош је био потпредсједник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвјету у Савезном извршном вијећу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).
Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и предсједник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).[5]
За своје књижевно дело академик Ерих Кош је добио више признања, међу осталим и награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики Мак (1958), Октобарску награду Београда за збирку Прво лице једнине (1964) и НИН-ову награду за најбољи роман годинеМреже (1968). Такође, додељено му је и највеће признање Србије - Седмојулска награда, коју је добио за животно дело.[6][1]
