Бернардијева соба је роман из 2011. године у издању Културног центра Новог Сада српског књижевника Слободана Тишме. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман године.[1]
Бернардијева соба је кратак роман који је сачињен од петнаест поглавља. На првој страници романа, у поднаслову, стоји: за глас (контратенор) и оркестар, и тако аутор ово прозно дело проглашава „музичком композицијом“. Читаоца већ при првом контакту са текстом асоцира на „музичку“ позадину романа.[3]
Главни јунак и приповедач романа је Пишта Петровић, а срж овог романа чине рефлексије, асоцијације, дисоцијације, поетске слике, целокупна поетска структура коју је способан да мобилише и приповедно оживи. Чини се да је једина реалност коју читаоцима нуди приповедач романа у ствари реалност оног унутра, реалност замишљеног, могућег и неоствареног. Пишта Петровић је глас који долази са саме маргине друштва, он истуда из друштва и сам себе ставља на маргину јер једино у издвојености и отуђености види аутентичан пулс егзистенције. Пиштина отуђеност произилази из урушених просветитељских система вредности које доноси постмодерно мишљење и двадесет први век. Не постоји сфера живота која није загађена дахом политике, трговине, манипулације и мешетарења, па чак и књижевност. Једина оаза у коју Петровић верује јесте оаза личног, имагинативног доживљаја света, а љуштура је мотив који с јавља кроз читав роман у варијацијама. [3]
Главни јунак романа има проблем с простором. Покушава да пронађе тачку на којој би се пресекле координате времена и места. Пишта Петровић не зна да ли би било боље да бежи, или да још дубље продре у простор, не би ли пронашао своје место, смисао и идентитет.[4] Соба у којој живи није његова већ Бернардијева, или он макар верује да је Бернардијева. Напушта стан и завлачи се у олупину аутомобила остављеног на паркингу. У шкољци заборавњеног мерцедеса, Пишта Петровић замишља да је на великом таласу леденог Океана.[4]
Испружен у шкољци мерцедеса, иако физички не мрда с места, Пишта Петровић трага за правим местом на коме би се скрасио, све док га, на крају романа, не разапну на крст. У тој причи о лутању по бесконачном Океану, успоменама, смислу, одрастању, идентитету... Тишма проналази излаз за свог јунака тек на том месту. [4]
Бернардијева соба је свачија властита соба, место субјекта које је титрање празнине између таласа Океана, соба која нас празни од нас самих.[2]