Гласовна или фонетска транскрипција јесте прилагођено преношење гласова из једног језика у други, тј. прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује,[1][2] при чему се настоји записивање назива симболима циљног језика са најсличнијом гласовном вредношћу.[3]
Насупрот гласовне, постоји правописна или ортографска транскрипција. Правопис језика у који се транскрибује садржи тачно одређена правила, тј. упутства како транскрибовати одређене гласове. У већини случајева, правописна транскрипција, за разлику од фонетске, није у потпуности базирана на МФА запису, већ и на писму.[2] Фонетски пренос страних појмова у српски језик користи се само појмове претходно непознате српском језику, и то из језика непокривених правилима правописног преноса.
Примери
Једноставан пример за фонетски пренос јесте реч итал.pizza. Гласовни пренос се у потпуности ослања на изговор речи,[2] у овом случају /pitsa/. Сви гласови су присутни у српском језику, па је коначан запис пица — п /p/, и /i/, ц /ts/, а /a/. У случају да се у страној речи налазе гласови неприсутни у српском, узима се најближи еквивалент.[2]
Пример тога је фр.deja vu, гласовно /deʒa.vy/. У овом случају, јавља се затворен предњи лабијализован самогласник/y/. Како тај глас не постоји у српском језику, узима се њему најсличнији, у овом случају затворен предњи нелабијализован самогласник/i/. Остали гласови су сасвим идентични онима у српском језику, па је коначни пренос дежа ви — д /d/, е /e/, ж /ʒ/, а /a/, в /v/, и /i/.
Свакако, постоје изузеци, као што је традиционални пренос овог гласа као затворен задњи лабијализовани самогласник/u/ из турског језика. Тако је један од најпознатијих турских владара Сулејман, а не Силејман, како би било према турском изговору /sylejmɑn/.
Ова абецеда се записује помоћу посебних знакова, којих од најскорије измене из 2005.[7] има 163 — 107 слова (гласова има више, јер неки гласови су комбинација два слова), 52 дијакритика и четири ознаке за прозодије. Они чине МФА/ИПА графикон.[8]
Употреба
Фонетски пренос страних појмова у српски језик користи се само појмове претходно непознате српском језику, и то из језика непокривених правилима правописног преноса. Према тачки 291. Правописа српскога језика издатог 2010. за језике који су остали необрађени главно је правило да се држи облика који су ушли у изражајни обичај. Никакву измену уобичајених облика, чак ни из језика са одређеним правилима транскрипције, не би требало уводити у јавне текстове док се не верификује сагласно са Одбором за стандардизацију српског језика.[9] Пример таквог некоришћења фонетске транскрипције јесте индијска тенисерка Сања Мирза. Иако је она изворно Санија са изговором /saːnɪjaː/, у српском језику је заступљен искључиво облик Сања /saɲa/.[10][11][12][13]
Фонологија српско-хрватске језичке норме, чијег спектра је део српски језик, представљена је помоћу два писма, ћирилице и латинице, од којих оба имају по тридесет слова, подељених на пет самогласника и двадесет пет сугласника.[14] Свако од слова представља тачно један глас, али пет слова је двојно. Услед своје стапајуће природе, то су меки африкати ђ/dʑ/ и ћ/tɕ/, зубни африкат ц/ts/ и тврди африкати ч/tʃ/ и џ/dʒ/. Сумирано, српски језик остварује тридесетак гласова, представљених четвртином слова из МФА.[15]
Самогласници
Шема самогласника присутних у српско-хрватској језичкој форми, укључујући алофоне /ə/ и /ie/
Од тридесетак самогласника, у српском језику постоји већ поменутих пет. Ти вокали у транскрипцији замењују оне не присутне у српском, са изузетком средњег самогласника средњег реда/ə/ (помоћ·инфо), који се као неутралан глас неблизак ниједном другом не преноси или преноси правописно према писму.
Назални самогласник је онај кога карактерише артикулација кроз нос. Они се фонетски транскрибују као одговарајући рагуларан облик самогласника након кога иде надзубни назал/n/.
Ротички самогласник је онај кога карактерише завршетак артикулације једноударним сугласником. Они се фонетски транскрибују као одговарајући рагуларан облик самогласника након кога иде надзубни вибрант/r/.
Апроксиманти су сугласници у некој мери слични самогласницима. Најсличнији јесу полусамогласници и њих има осам. Остатак чине централи и бочни, али и неколицина ретких безвучних апроксиманата. Од свих двадесетак апроксиманта, у српском језику присутно их је пет — предњонепчани/j/, бочни надзубни/l/, бочни меки/ʎ̟/, веларизован бочни надзубни/ɫ/ и уснено-зубни апроксимант/ʋ/, који нема све одлике апроксиманта, али се услед негубљења звучности [v] → [f] сматра полувокалом.[15]
Једноударник је сваки сугласник који се изговара једном контракцијом мишићем услед које један говорни орган удара о други (нпр. језик о предње непце). Ниједан словенски језик нема ниједан од десет једноударних сугласника. То је делимично зато што они нису прошли кроз процес зван ротацизам, који се одвија по шеми /l/ → /ɾ/, /ɺ/ итд, а кроз који је у потпуности прошао јапански језик. Уместо тога, они су прошли кроз процес веларизације/l/ → /ɫ/.[15] Сви једноударници се преносе као надзубни вибрант/r/.
Назали су сугласници током чијег изговора ваздух делимично излази и кроз нос. Од деветнаест назала, српски језик их има три, сва три звучна — надзубни назал/n/, двоуснени назал/m/ и меки назал/ɲ̟/.[15] У алофоним случајевима, посебно код говорника пореклом са југа Србије и Македоније, јавља се и уснено-зубни назал/ɱ/ испред /ʋ/ и /f/ (пример /ˈträɱʋäj/). Још чешће и ван тог подручја, испред /k/ и /ɡ/ се јавља задњонепчани назал/ŋ/ (пример /ˈe̞ŋɡle̞ski/).[18] Сваком звучном назалу одговара по безвучни. Они су издвојени кружићем изнад или цртицом испод симбола, а преносе се као звучни им парњаци.
Африкати су сугласници чија артикулација започиње плозивом, а завршава се фрикативом. Они су дословно сливени, јер два, ретко три одвојена гласа чине један нови. Према подели завршног струјног гласа, они могу бити шушкави или не. Нешушкави се преносе одабиром оног гласа који се јаче артикулише. Примери таквог преноса су [pf] → [f] и [kx] → [k]. У случајевима у којима изговарање једног гласа одмах након другог не изискује напор, преносе се сви гласови. Примери су [ndr] → [ndr] и [ɢʁ] → [ɡr].
Вибрант је сугласник приликом чијег изговора артикулатори трепере. Од седам вибранта укупно, српски језик има само један — надзубни вибрант/r/.[15] Међутим, остали вибранти су му веома слични ако се звучање узима у обзир.
Имплозиви су сугласници, плозиви или африкати, код којих је присутан и гркљански начин артикулације (уз плућни). Нема их у индоевропским језицима, па ни у српском. Укупно их је дванаест, а чешћи су звучни од безвучних.
Ејективи су безвучни сугласници код којих при изговору долази до затварања гркљана. Дакле, ваздух се избацује из гркљана, док плућа мирују. Нема их у индоевропским језицима, па ни у српском. Укупно их има двадесетак. Неки су праскави (плозиви):
Кликови су тип сугласника који се изговарају и улазним (ингресивним) и излазним (оралним) механизмом изговора. Ваздух се усисава у усну дупљу, где су две препреке — једна у предњем делу усне дупље, друга у задњем. При усисавању ваздуха уклања се предња препрека. Кликови, са изузетком паралингвистичких гласова, постоје само у афричким.
Они се услед несличности ни са једним другим гласом на српски не могу ни транскрибовати, али, како их је ипак немогуће изоставити, употребљава се Киршенбаумова транскрипција. Ипак, потребно је имати у виду да се у језичкој традицији цоктави сугласници малтене никад не преносе и у потпуности занемарују (нпр. језик коса, не ктлоса или слично).
^Pavešić, Eugenija; Lončarić, Mijo; Malić, Dragica; Znika, Marija; Zečević, Vesna; Peti, Mirko (1997), Hrvatska gramatika, Školska knjiga, ISBN978-953-0-40010-8, „Pri njegovu su izgovoru govorni organi najprije u položaju sličnom kao pri izgovoru glasa i, a onda postupno prelaze u položaj za izgovor glasa e. U hrvatskom književnom jeziku dvoglasnik je ie ravan diftong.”|first6= захтева |last6= у Authors list (помоћ)
^Kapović, Mate (2007), „Hrvatski standard - evolucija ili revolucija?”, Jezikoslovlje, 8 (1): 61—76, „Iako se odraz dugoga jata u kojem ijekavskom govoru možda i može opisati kao dvoglas, on tu u standardu sasma sigurno nije. Taj tobožnji dvoglas treba maknuti iz priručnikâ standardnoga jezika jer nema nikakve koristi od uvođenja fantomskih fonema bez ikakve podloge u standardnojezičnoj stvarnosti.”
^Grammar of the Macedonian language. стр. 102, Stojka Bojkovska, Prosvetno Delo, Skopje 2008,
Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Прилагођено писање имена из страних језика (транскрипција)”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN978-86-7946-079-0.
