Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Прокопије (Ивачковић)
Архиепископ и митрополит карловачки Прокопије (1866)
Лични подаци
Датум рођења	(1808-08-08)8. август 1808.
Место рођења	Делиблато, Аустријско царство, данас Србија
Датум смрти	11. мај 1881.(1881-05-11) (72 год.)
Место смрти	Бела Црква, Аустроугарска, данас Србија
Митрополит сибињски
Године	(1873—1874)
Претходник	Андреј Шагуна
Наследник	Мирон Романул
Архиепископ и митрополит карловачки
Године	(1874-1879)
Претходник	Самуило (Маширевић)
Наследник	Герман (Анђелић)

Прокопије Ивачковић (Делиблато, 8. август 1808 — Бела Црква, 11. мај 1881) био је епископ арадски (1853—1873), потом митрополит сибињски (1873—1874) и најзад архиепископ и митрополит карловачки од 1874. до 1879. године.^[1]

Рођен је у Делиблату 1808. године, као Петар Ивачковић.^[2] Отац му се звао Андрија и био свештеник у Делиблату. Завршио је основну школу у родном месту, немачку школу у Ковину и Вршцу, гимназију у Оравици и Новом Саду. Студије филозофије је похађао у Кежмарку и права у Шарошпатаку. Завршио је богословију у Вршцу.

Замонашио се на Петровдан 1835. године и добио ново име Прокопије. Радио је као учитељ у богословској школи 1835-1844. године. Митрополит Стефан Станковић га је произвео у архиђакона, а митрополит Јосиф Рајачић 1843. године за синђела и протосинђела. Изабран је 1846. године за архимандрита Крушедола и на том положају остао до 1853. године када је посвећен (хиротонисан) за епископа арадског. Устоличење је обављено у саборној цркви Св. Јована у Араду, 2. јануара (по старом) 1854. године,^[3] а трошак тог догађаја поднео је спахија Петар Чарнојевић. На том положају је он остао до 1873. године. Године 1863. у Араду је основано друштво за ширење просвете у румунском народу, на чијем је челу био као председник Ивачковић.^[4] Када су се Румуни оделили од карловачке митрополије 1864. године, Прокопије је потпао под надлежност румунског митрополита. После смрти митрополита Андреја Шагуне (рум. Andrei Şaguna) изабран је на румунском конгресу у Ердељу,^[5] за архиепископа сибињског и митрополита романског 1873. године. Столовао је у Сибињу 1873-1874. године.

На Црквеном сабору 1874. године за патријарха српског је изабран Арсеније Стојковић, но ту одлуку бечки двор није потврдио. У поновљеном избору изабран је 31. јула 1874. године Прокопије, који је устоличен на Преображење исте године. Пензионисан је под притиском државне власти 11. децембра 1879. године. Једно време је живео на патријаршијском имању у Даљу, а потом у Белој Цркви, где је и умро 11. маја 1881. године. За време његовог живота, иако је место било упражњено није биран нови патријарх. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.^[6]

• Биографија на румунском језику