Патријарх српски Павле I (1528—1541) био је пећки архиепископ и самопроглашени патријарх српски од око 1530. до 1541 године. Претходно је био смедеревски митрополит, у време упражњености српског патријаршијског престола. Покушао је да обнови Српску патријаршију, у чему је привремено и успео, али накратко.[1] По сведочанству Илариона Руварца (1832—1905), рад митрополита Павла Смедеревца заправо представља покушај обнове Пећке патријаршије, који на жалост није успео. Управо ће овај покушај касније, у доба Макарија Соколовића утицати да османске власти дозволе обнову Српске патријаршије (1557).
Биографија
Као митрополит смедеревски, успео је да уз помоћ истакнутих Срба и неких османских званичника преузме контролу над Архиепископском столицом у Пећи. Залагао се за њену обновљену аутокефалију, поново створивши Српску патријаршију у Пећи. Патријаршијски трон је био упражњен од 1463. године, када је умро српски патријарх Арсеније II.[2] Почетком 16. века све српске епархије потпале су под надлежност Охридске архиепископије.[3]
Међутим, већина високог свештенства подржала је охридског архиепископа Прохора и на црквеном сабору 13. марта 1532. анатемисали су Павла и његове следбенике. После извесног времена, Павле се помирио с Прохором и признао његову врховну надлежност, али је касније започео активнију борбу за ослобађање Пећи од надлежности Охрида. Османска влада је успешно затворила Прохора и његове најближе људе, а непоуздане владике су уклонили и започели реорганизацију Српске православне цркве, проглашавајући се српским патријархом.[4]
Прохор је успео да се ослободи и након разговора са султаном поново је именован за Охридског архиепископа. Након Прохоровог повратка, скупштина је сазвана 20. јула 1541. и на њој је одузета титула Павлу и њему оданим свештеницима: владикама Неофиту од Леснова, Теофану од Зворника и Пахомију од Кратово; они који их још признају као своје епископе требало је анатемисати. Павле је после овога отишао у прогонство.[5]
