Ани Ерно је рођена у Лилебону (Lillebonne) Нормандији, у Француској, 1940. године.[4] Током њеног детињства родитељи су се преселили у Иветот (Yvetot) где су држали кафић и продавницу. Похађала је приватну католичку средњу школу. Са осамнаест година, током лета, 1958. године, одлази од куће да би чувала децу у летњем кампу. Током тог лета доживљава своја прва сексуална искуства која касније описује у роману Mémoire de fille (Сећања једне девојке). Даље школовање наставља у школи за образовање наставника у Руану и Бордоу.[5] Завршила је два факултета: Универзитет у Руану и Универзитет у Бордоу.[1] У том периоду је написала прве странице свог необјављеног романа у Лондону. Током година које су уследеле Ерно се удала, родила два сина и радила као наставник у средњој школи. Године 1977. породица се преселила у Сержи-Понтоаз, град у региону Париза. Напустила је посао наставника у почела да ради у Центру за образовање на даљину. Почетком 1980-их се развела и остала да живи у Сержи-Понтоазу, где живи и данас. Године 2000. је престала да се бави наставничким радом и посветила се писању.[5]
Каријера
Пре него што је постала кљижевница, Ерно је била учитељица. Позната је аутобиографским делима, и до сада је написала више од 20 дела. Њена прва написана књига је Les Armoires vides (Празни ормани) (1974), са којом је почела да истражује своје нормандијско порекло.[6] Књиге Мушко место ("La Place") (код нас преведено као Место под сунцем) и Женска прича (Une Femme) постали су прави француски класици. [5] За књигу Место под сунцем у којој је описала свој однос са оцем, као и о одрастање у малом граду у Француској добила је награду Ренодо.[1]
Прича о томе како је преживекла абортус 1963. године, у периоду када је намеран прекид трудноће био незаконит у Француској, говори књига Догађај (L’Événement) објављена 2000. године. У својим књигама пише о о догађајима у свом животу, о односу са оцем, о браку, мајчиној болести и смрти.[4]Главне теме њених књига су су стид, понижење, љубомора, неспособност да видимо ко смо заиста.[6] Године 2016. је објавила књигу "Девојачка прича" (Mémoire de fille) која прати пунолетство једне младе жене из 1950-их. Најпознатију своју књигу "Године" (Les Années), објавила је 2008, и у њој описује себе и шире француско друштво од краја Другог светског рата до данас.[7] Књига је названа “првом колективном биографијом”.[6]
Године 2016. објавила је књигу Mémoire de fille (Сећања једне девојке). У књизи је описала сопствено искуство губитка невиности. Последња објављена књига Ани Ерно је Le jeune homme из 2022. године.[6]
Осим објављених књига Ани Ерно је и аутор великог броја чланака и краћих текстова.[8]
