Симбол

Silhouette of a red octagon
Црвени октагон симболизује „стоп” чак и без речи.

Симбол (грч. σύμβολον) јесте најопштије, све оно што може стајати уместо нечег другог и да га том приликом препознатљиво репрезентује. У психоанализи, симбол је елемент свести или понашања који је замена за нешто друго, несвесно или потиснуто. Однос симбола и онога што он у несвесном представља није произвољан, већ је условљен унутрашњом везом. Према Јунгу, конкретна, чулна слика познатог објекта, који на најбољи начин упућује на нешто друго, што је за човека суштински битно, апстрактно, трансцендентно.[1] Самим тим, могу означавати одређене ствари које ми замишљамо, али и ствари које смо претходно чулно опазили.[2] Поред речи, које користимо да бисмо упутили на одређене објекте, постоје и невербални облици који представљају симболе. Међусобна интеракција људи се заснива на коришћењу заједничких симбола и њиховог разумевања.[3]

Етимологија

Реч симбол потиче од грчке речи σύμβολον, чији је буквални превод токен или лозинка. Рашчлањавањем ове речи долази се до прецизнијег одређења појма, где се σύν преводи као „заједно“ док се βάλλω односи на „ставити“. Смисао ове речи се временом мељала најпре се односећи на стављање ствари заједно све до знака који се користио приликом поређења како би се утврдило да ли је нешто оригинално. Значење „нешто чиме се означава нешто друго“ први пут је 1590. године навео Едмунд Спенсер у свом делу „Faerie Queene“.[4]

Дефиниције симбола

Симболи су средство сложене комуникације која може подразумевати вишеструке нивое значења.[5] Као основа људског разумевања, симболи су средство уз помоћ којег се формирају одређени судови[6] и конструишу сазнања.[7] Користећи симболе на овај начин људи не стварају слику само о свету који их окружује већ изграђују идентитет и интегришу се у друштво. Културе користе симболе за изражавање идеологија и друштвених структура и представљање сопствених специфичних аспеката. Стога, симболи имају значења која зависе од нечије културне позадине; односно, значење симбола није својствено самом симболу, већ је културно научено.[5]

Након учења новог начина тумачења одређеног симбола, особа може променити своје већ формиране идеје како би усвојила нове информације. Јозеф Кембел у оквиру свог есеја „Симбол без значења“ разматра утицај симбола на психу и при том даје одређење према ком симбол представља енергију која изазива и усмерава актера.[8]

Хајнрих Зимер даје сажети преглед природе и трајне релевантности симбола. На основу запажања овог аутора симболи могу бити концепти, речи, визије, ритуали, слике, обичаји и навике из свакодневног живота. Различите цивилизације и различите временске периоде карактерише коришћење другачијих симбола.[9]

Швајцарски психоаналитичар Карл Јунг пружио је  алтернативну дефиницију симбола којом се указује на разлику између симбола и знака. Према Јунгу, знак се односи на  нешто што је познато, док је употреба симбола резервисана за нешто што се не може јасно и прецизно одредити.[10]

Жан Далби Клифт указује на чињеницу да на стварање разлике између симбола не утичу само различите интерпретације тих симбола већ и постојање личних симбола који представљају тумачење живота одређених појединаца или група.[11]

Такође, симбол се може одредити као слика или знак који представља идеју или пак показатељ универзалне истине.[12]

Вилијам Индик сугерише да симболи који се обично налазе у митовима, легендама и фантазијама имају психолошке функције и стога су тумачења појмова као што су „херој“, „принцеза“ и „вештица“ остала популарна вековима.[13]

Симбол и семиотика

Семиотика подразумева проучавање комуникативног понашања путем знакова, симбола и значења.[14][15] Студије семиотике фокусирају се на однос означитеља и означеног, узимајући у обзир и тумачење визуелних знакова, говор тела, звук... Повезана је са лингвистиком и психологијом. Предмет проучавања је не само оно на шта симбол указује, већ и како је добио своје значење и како функционише не би ли створио смисао у друштву.[16]

Симболичка вредност

Симболи могу имати три облика симболичке вредности: идеолошку, компаративну и изоморфну. Идеолошки симболи попут религијских и државних симбола преносе сложене скупове веровања и идеја које указују на исправне и пожељне поступке. Компаративни симболи, као што су истакнуте награде, указују на одговоре на питање односа између „бољег и лошијег“ и „супериорног и инфериорног“. Изоморфни симболи односе се на уклапање са одређеним културним окружењем, омогућавају појединцима и групама да се прилагоде околини и избегну друштвену и политичку контролу. Примери симбола са изоморфном вредношћу могу бити поштовање кодекса облачења током пословних састанака, руковање у знак поздрава на западу или пак коришћење наклона у сврху поздрављања на истоку. Један симбол може имати више различитих значења тако да представља више типова симболичке вредности истовремено.[17]

Пол Трелч

Пол Трелч је наглашавао постојање разлике између знакова и симбола која се односила на његову тврдњу да су знакови измишљани и заборављани, а симболи су се рађали и умирали.[18] Постоје мртви и живи симболи. Живи симбол може појединцу открити скривене нивое значења. Тилич је указивао на својство симбола да се односе на појаву  изван себе, на нешто што је непроцењиво и мистериозно на тај начин представљајући другачију димензију стварности.[18] Сам симбол замењује дубље значење које намерава да пренесе. Јединствена природа симбола је да даје приступ дубљим слојевима стварности који су иначе недоступни.  Значења симбола еволуирају у складу са развојем појединца или културе у којој су заступљени. Када симбол изгуби смисао и моћ за појединца или културу, он постаје мртав симбол.

Употреба симбола у картографији

Симболи у картографији

Симболи се користе у картографији за размену географских информација.[19] Визуелне варијабле као што су величина, облик, оријентација, текстура и узорак дају значење симболу.[20]

Према семиотици, картографски симболи се тумаче од стране корисника мапе када успостављају везу између графичког знака на мапи (знака), општег концепта (интерпретанта) и посебне особине реалног света (референта). Сликовни симболи представљају одређену појаву која карактерише стварност,  често уз употребу генерализације. Као пример се може навести слика дрвета која представља шуму или вегетацију. Функционални симболи директно представљају активност која се одвија, на пример слика скијаша која представља скијалиште. Концептуални симболи директно представљају концепт који се односи на представљену особину; на пример знак за долар да представља банкомат. Конвенционални симболи немају никакву интуитивну везу, али се користе не би ли корисници мапе научиli да их препознају; на пример крст који је ознака за болницу. Апстрактни /геометријски симболи су произвољни облици које је изабрао картограф да би представио одређену особину.[21][22]

Види још

Референце

  1. ^ Видановић, Иван (2006). Речника социјалног рада. 
  2. ^ Вулетић, Владимир (2014). Социологија. Београд: Klett. 
  3. ^ Gidens, Entoni (2006). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet. стр. 19. 
  4. ^ „symbol | Search Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com. Приступљено 19. 5. 2019. 
  5. ^ а б „Symbols and meaning: a concise introduction”. Choice Reviews Online. 43 (02): 43—1037—43—1037. 1. 10. 2005. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.43-1037. 
  6. ^ Palczewski, Catherine H.; Fritch, John; Parrish, Nathaniel C. (2012). „Introduction”. Argumentation and Advocacy. 48 (3): 174—175. ISSN 1051-1431. doi:10.1080/00028533.2012.11821762. 
  7. ^ Langer, Susanne K (1953). A Theory of Art, Developed From: Philosophy in a New Key. New Key: Charles Scribner’s Sons. 
  8. ^ Campbell, Joseph (2002). The flight of the wild gander : explorations in the mythological dimension : selected essays, 1944-1968. Novato, Calif.: New World Library. ISBN 978-1-57731-210-9. OCLC 49249456. 
  9. ^ Zimmer (1969). Philosophies of India. Campbell, Joseph, 1904-1987. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09811-1. OCLC 644826. 
  10. ^ Smith, Richard Candida (2012). The Modern Moves West: California Artists and Democratic Culture in the Twentieth Century (на језику: енглески). University of Pennsylvania Press. стр. 79. ISBN 9780812207941. 
  11. ^ Dalby Clift, Jean (1992). Core Images of the Self: A Symbolic Approach to Healing and Wholeness. Crossroad. 
  12. ^ Dorling Kindersley (2008). Signs and Symbols. стр. 6. ISBN 978-0-7566-3393-6. 
  13. ^ Indick, William (2012). Ancient Symbology in Fantasy Literature: A Psychological Study. Jefferson: McFarland. 
  14. ^ „Semiology vs. semiotics”. University of Eastern Finland. Архивирано из оригинала 30. 04. 2019. г. Приступљено 23. 4. 2019. 
  15. ^ "The science of communication studied through the interpretation of signs and symbols as they operate in various fields, esp. language", Oxford English Dictionary (2003)
  16. ^ Campbell, Joseph (2013). The Symbol without Meaning. Joseph Campbell Foundation. стр. 153. 
  17. ^ Schnackenberg, Andrew; Bundy, Jonathan; Coen, Corinne; Westphal, James (7. 2. 2019). „Capitalizing on Categories of Social Construction: A Review and Integration of Organizational Research on Symbolic Management Strategies”. Academy of Management Annals (на језику: енглески). ISSN 1941-6520. doi:10.5465/annals.2017.0096. 
  18. ^ а б Tillich, Paul (1959). Theology of culture. Kimball, Robert C.,. New York,: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-500711-4. OCLC 321845. 
  19. ^ Tyner, Judith A. (2010). Principles of map design. New York: Guilford Press. ISBN 9781606235447. OCLC 437300476. 
  20. ^ Dent, Borden D. Cartography : thematic map design. Torguson, Jeffrey., Hodler, T. W. (6. изд.). New York. ISBN 9780072943825. OCLC 184827987. 
  21. ^ Nelson, Elisabeth S. (1. 6. 1996). „How Maps Work: Representation, Visualization, and Design”. Cartographic Perspectives (24): 27—30. ISSN 1048-9053. doi:10.14714/cp24.757. 
  22. ^ Dent, Borden D. (1999). Cartography : thematic map design (5. изд.). Boston: WCB/McGraw-Hill. ISBN 978-0-697-38495-9. OCLC 39257175. 

Литература

  • Видановић, Иван (2006). Речника социјалног рада. 
  • Atkin, Albert. (2006). "Peirce's Theory of Signs", Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  • Barthes, Roland. ([1957] 1987). Mythologies. New York: Hill & Wang.
  • Clarke, D. S (2003). Sign Levels. Dordrecht: Kluwer. .
  • Culler, Jonathan (1975). Structuralist Poetics: Structuralism, Linguistics and the Study of Literature. London: Routledge. & Kegan Paul.
  • Danesi, Marcel & Perron, Paul (1999). Analyzing Cultures: An Introduction and Handbook. Bloomington: Indiana UP. .
  • Deely, John. (2000), The Red Book: The Beginning of Postmodern Times or: Charles Sanders Peirce and the Recovery of Signum.
  • „Eprint” (PDF).  (571 KiB)
  • Deely, John (2001). Four Ages of Understanding. Toronto: University of Toronto Press. .
  • Deely, John. (2004), "'Σημειον' to 'Sign' by Way of 'Signum': On the Interplay of Translation and Interpretation in the Establishment of Semiotics", Semiotica 148–1/4, 187–227.
  • Deely, John. (2006), "On 'Semiotics' as Naming the Doctrine of Signs", Semiotica 158.1/4 (2006), 1–33.
  • Derrida, Jacques (1981). Positions. . (Translated by Alan Bass). London: Athlone Press.
  • Eagleton, Terry (1983). Literary Theory: An Introduction. Oxford: Basil Blackwell. .
  • Eco, Umberto (2000). Kant and the Platypus. . New York, Harcourt Brace & Company.
  • Foucault, Michel (1970). The Order of Things: An Archaeology of the Human Sciences. London: Tavistock. .
  • Hjelmslev, Louis (1961). Prolegomena to a Theory of Language. . (Translated by Francis J. Whitfield). Madison: University of Wisconsin Press
  • Locke, John, The Works of John Locke, A New Edition, Corrected, In Ten Volumes, Vol.III, T. Tegg, (London), 1823. (facsimile reprint by Scientia, (Aalen), 1963.)
  • Morris, Charles W. (1971). Writings on the general theory of signs. The Hague: Mouton. .
  • Sebeok, T.A. , Contributions to the Doctrine of Signs. Bloomington, IN: Indiana University Press. 1976. .
  • Sebeok, Thomas A. (Editor) A Perfusion of Signs. Bloomington, IN: Indiana University Press. 1977. 
  • Signs and Meaning: 5 Questions, edited by Peer Bundgaard and Frederik Stjernfelt, 2009 (Automatic Press / VIP). (Includes interviews with 29 leading semioticians of the world.)
  • Short, T.L. , Peirce's Theory of Signs. Cambridge University Press. 2007. .
  • Stubbe, Henry (Henry Stubbes), The Plus Ultra reduced to a Non Plus: Or, A Specimen of some Animadversions upon the Plus Ultra of Mr. Glanvill, wherein sundry Errors of some Virtuosi are discovered, the Credit of the Aristotelians in part Re-advanced; and Enquiries made...., (London), 1670.
  • von Uexküll, Thure (1982). „Semiotics and medicine”. Semiotica. 38 (3–4). doi:10.1515/semi.1982.38.3-4.205. 
  • Williamson, Judith (1978). Decoding Advertisements: Ideology and Meaning in Advertising. London: Boyars. .

Спољашње везе

Симбол на Викимедијиној остави.