На Београдском универзитету је у међуратном периоду постојала снажна политичка активност студената. То деловање је било условљено друштвено-политичким дешавањима у земљи и свету, условима на Универзитету, као и материјалним положајем студента. У почетку, током двадесетих година, оно је првенствено било усмерено на очување аутономије универзитета и побољшање материјалног положаја студента. Касније током времена примат над политичким деловањем студента, преузела је тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ), као и њена омладинска организација - Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Тада борба студента све више почиње да прераста у отворену борбу против тадашњег владајућег режима Краљевине Југославије.
Активност студента Београдског универзитета нагло је оживела школске 1931/1932. године. Тада је дошло до оснивања стручних студентских удружења на свим факултетима, али и економско-здравствених и културно-спортских организација, као што су: Удружење студенткиња, Потпорно удружење студента, Студентска задруга „Самопомоћ“, Друштво студента против туберкулозе, Студентска менза, Академско позориште, Академско певачко друштво „Обилић“, Културно удружење „Село“, Студентски летовалишни савез, Студентски спортски савез и др. Њихова делатност била је усмерена на решавање горућих проблема студента, као што су здравствено стање и проблем исхране. Прве мензе основали су о одржавали сами студенти, као и неке спаваонице. Стручна удружења су културни и научни живот обогатила јавним предавањима, трибинама и другим активностима, а уз помоћ донација осниване су библиотеке.
Незадовољство студента изражавано је у штрајковима и демонстрацијама, које су у почетку биле усмерене само против лоших услова живота студента. Током времена КПЈ и СКОЈ су створили широку илегалну мрежу на Универзитету, преко које су све више узимали примат у штрајковима и демонстрацијама студената, а касније су организовали и спопствене демонстрације и штрајкове усмерене против власти. Касније су организовани скупови против фашизма, као и за републиканцима у Шпанији, за време грађанског рата.
Са овим студентским активностима, власт се обрачунавала силом - избацивањем са факултета, хапшењима и затварањима студената. Власт је такође, основала и подстицала рад „Организације националних студента“ (ОРНАС), која је била део „Организације југославенских националиста“ (ОРЈУНА), са жељом да парира револуционарном студентском покрету. Током шестојануарске диктатуре, од 1929. до 1932. године, започето је протеривање студента у родна места. Пошто је већина студента, који су припадали КПЈ и СКОЈ, након протеривања у родно место, тамо настављала са револиционарном активношћу, ВладаБогољуба Јевтића је почетком 1935. године основала концентрациони логор у Вишеграду. У овај логор, први ове врсте у Југославији, упућивани су студенти комунисти. Штрајком студената, у којем је у сукобу с полицијом страдао студент Мирко Срзентић, као и притисцима јавности, овај логор је марта 1935. године укинут.
Пошто власт није одустајала од напора да угуши револуционарни студентски покрет, ВладаМилана Стојадиновића се почетком 1936. године одлучила за увођење „студентске полиције“. Овај потез власти изазвао је штрајк, који је представљао врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све Универзитете у Југославији. Првог дана штрајка, 4. априла у сукобу с члановима ОРНАС-а страдао је студент Жарко Мариновић, после чега је ова организација укинута. Овај догађај изазвао је бурну рекацију јавности, што је довело до одустајања власти од увођења „студентске полиције“, али и смене дотадашњег ректора Владимира Ћоровића.
Новоизабрани ректор, професор Правног факултетаДрагослав Јовановић, признао је допринос студената у одбрани академских слобода и увео нове облике сарадње. Студенти су били више заступљени приликом утврђивања износа школарина и уписнина, приликом организовања наставе и испитних рокова. Тада је покренут и лист „Студент“. Током 1936. године дошло је до јачања и уједињења студентског покрета у Акционом одбору стручних студентских удружења (претеча данашњег Савеза студента Београда), као и другим удружењима. Активисти револуционарног студентског покрета су уочи Другог светског рата развили живу међународну сарадњу, као и везе са другим Универзитетима у Југославији. Због снаге, организације и активности студентског револуционарног покрета, који је био најјачи у Југославији, Београдски универзитет је тридесетих година називан и „црвени универзитет“.
Дан студената Београдског универзитета празнује се 4. априла, у знак сећања на дан када је 1936. године, током студентског штрајка, у сукобу са припадницима „Организације националних студента“ (ОРНАС), погинуо студент права Жарко Мариновић. Штрајк током којег је он погинуо, био је врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све универзитете у Југославији. Као резултат овог штрајка повучен је предлог власти о увођењу студентске полиције и смењен ректор Владимир Ћоровић.
Одлуку о установљењу 4. априла као Дана студента донело је Председништво Универзитетског одбора Савеза студената Београда, 2. априла1959. године, у оквиру прославе четрдесетогодишњице СКЈ и СКОЈ-а. Дан студената је први пут прослављен 1960. године низом манифестација од 2. до 4. априла. Централна прослава тада је одржана на Коларчевом универзитету, а на Универзитету и факултетима организоване су манифестације, приредбе, разговори са учесницима предратних демонстрација; свечана поворка студената прошла је кроз град, који је за ту прилику био украшен; организовани су маскенбал, излети, спортска такмичења; изашао је свечани број листа „Студент“.
Приликом прославе Дана студента, 4. априла1966. године, на згради Патолошког института Медицинског факултета, постављена је спомен-плоча Жарку Мариновићу, на којој пише: „4. априла 1936. у борби против ненародног режима пао је на овом месту студент права ЖАРКО МАРИНОВИЋ учесник највећег штрајка студената Београдског универзитета. Студенти Београда, 4. априла 1966“. Залагањем Универзитетског одбора Савеза студената Београда, посмртни остаци Жарка Мариновића, су 15. јуна1972. године, пренети и сахрањену и Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.
Хронологија студентског покрета
У међуратном периоду, на Београдском универзитету је организовано 123 збора са око 100.000 учесника, 88 демонстрација са преко 40.000 учесника, 22 штрајка и рад је прекидан 13 пута у трајању од 93 дана. Притом је ухапшено око 2.600 студената, рањено око 200, убијено 4, двоје је умрло од последица рањавања, а 6 студената је нестало.
Хронологија важнијих догађаја везаних за Револуционарни студентски покрет Београдског универзитета, од 1931. до 1941. године:
1931. година
6. новембар
Студенти Београдског универзита одржали су протестни збор против Владе Петра Живковића и потом кренули у протестну шетњу Кнез Михаиловом улицом, у којој је учествовало око 2.000 студената. Полиција је зауставила поворку, ухапсивши 13 и ранивши 6 студената.
6. децембар
Избиле студентске демонстрације против Југословенског академског клуба и са захтевима универзитетским властима да оборе изборе за нову управу Фонда и Побратимства. Пред зградом Техничког факултета одржан је велики збор студената. Неколико дана касније, 12. децембра, одржане су нове демонстрације против Уредбе Министарства порсвете којом се укидала аутономија Универзитета.
1932. година
15. јануар
На дан заседања Нове народне скупштине и Сената одржане велике студентеске демонстрације у Београду. Око стотину студената је било ухапшено, а Универзитет је био затворен на три дана.
1. април
На Правном, Медицинском и Техничком факултету одржани су протестни зборови против доношења опште Уредбе о Универзитету, којом је била повређена његова аутономија, као и против хапшења и протеривања студената. Зборови су се претворили у демонстрације, због чега је Сенат Универзитета донео одлуку о десетодневној обустави рада Универзитета.
1933. година
29. јануар
Одржани су избори за управу Студентског правничког удружења, на којима је највећи број гласова добила листа студента-марксиста, који су освојили сва места у управи.
1. март
Студенти Београдског универзита организовали демонстрације против увођења школарина и такси. Тада је прихваћена Резолуција, коју су претодно усвојили студенти Загребачког универзитета о генералном штрајку.
На Правном факултету одржан протестни збор поводом доношења Уредбе о студентским удружењима, којом се нарушавала аутономија универзитета. Полиција је пред зградом факултета претукла групу студената што је изазвало протесте и довело до студентских демонстрација. Сутрадан 22. мајa, на збору око 300 студента, окупљених у згради Правног факултета (данас зграда Филолошког факултета ), који је био под блокадом полиције, донет захтев да полиција одступи с Универзитета и да се дају гаранције да неће бити хапшења. Увече истог дана полиција упала на факултет и похапсила 142 студента.
Одржан општестудентски збор на коме је објављен дводневни штрајк, због све веће повреде аутономије Универзитета.
1936. година
1. фебруар
Комеморација поводом годишњице смрти студента Мирка Срзентића на Београдском универзитету прерасла у збор против ВладеМилана Стојадиновића. Полиција је растурила збор и похапсила организаторе.
На Правном факултету, уз учешће око 2.000 студената одржан митинг за мир. На митингу је говорио Мирко Давичо. тада је био формиран Одбор студентских удружења за мир, који је обухватао 28 организација. За председника Одбора био је изабран Милош Минић.
1937. година
15. март
Почео је да излази орган стручних, економских и културних студентских удружења Београдског универзитета лист „Студент“.
8. јун
Велики број студената Београдског универзитета активно је учествовало у антифашистичким демонстрацијама у Београду, против доласка министра иностраних послова Трећег рајхаКонстантина фон Нојрата у посету Југославију.
5. децембар
Одржан антифашистички збор студената Београдског универзитета, ком је присуствовало око 4.000 студената.
1938. година
фебруар
Основана организација Уједињена студентска омладина, која је била под снажним утицајем револуцинарног студентског покрета и КПЈ.
17. март
Одржан митинг студента Београдског универзитета поводом „аншлуса“ Аустрије и фашистичке опасности за Југославију. Са митинга је упућен позив студентима Загребачког универзитета да заједно пруају отпор фашистичкој агресији.
19-22. мај
Одржан вишедневни штрајк студената Београдског универзитета против полицијског насиља, које је извршено 17. и 18. маја приликом претреса и хапшења студената Техничког факултета. За време трајања штрајка руководства Уједињене студентске омладине издало неколико прогласа - „Како полиција мучи студенте“ и „Шта је са ухапшеним студентима“
25. мај
Студенти Правног факултета у Суботици ступили у једнодневни штрајк солидарности са студентима Београдског универзитета.
1939. година
30. јануар
Одржан митинг студената Београдског универзитета, ком је присуствовало око 2.000 студената, посвећен одлукама Њујоршког омладинског конгреса за мир. У Резолуцији са митинга захтевала се активна помоћ жртвама рата у Шпанији, одбрана жртава расних и антисемитских прогона.
22. април
На Правном факултету одржана Академија омладине из 23 омладинске организације, удружења и секција, посвећена улози омладине у одбрани земље. На Академији је говорио Иво Лола Рибар.
14. децембар
Одржане велике радничко-студентске демонстрације у Београду, са учешћем око 50.000 људи. Полиција је у жељи да растури демонстрације, употребила силу и отпочела сукобе с демонстрантима. Најжешћи сукоби између демонстраната и полиције одиграли су се у Приштинској улици (данас Улица Цара Николаја, а једно време улица 14. децембра), код Правног факултета, код Техничког факултета и у Александровој улици (данас Булевар Краља Александра, а једно време Булевар револуције). Током демонстрација страдало је 10 лица, од чега 8 студената, међу којим су: Мирко Луковић, студент медицине, Рајко Лалић, столарски радник, Босиљка Боса Милићевић, студент више комерцијалне школе, Живадин Седлан, студент технике и др.
1940. година
8. септембар
Велики број студената Београдског универзитета учествовао у излету радничке и средњошколске омладине и грађана у Кошутњаку. Излету је присуствовало око 5.000 људи. Полиција је напала излетнике и убила преко десет учесника.
Крајем марта 1946. године, тадашњи студентски домови су добили нова имена - Дом за студенте „Дом Њ. В. краља Александра I“ у Булевару Револуције (данас Булевар краља Александра) назван је „Иво Лола Рибар“ (2004. године враћен стари назив дому), а дом за студенткиње „Краљица Марија“ у улици 27. марта, добио је име „Вера Благојевић“ (касније је изграђен још један нови дом који је такође понео име Вере Благојевић, па се ти домови данас називају „Вера 1“ и „Вера 2“). Априла 1946. године у згради задужбине Луке Ћеловића Требињца, на углу Карађорђеве и Загребачке улице, основан је студентски дом који је назван „Милован Ђилас“ (овом дому је касније промењен назив у „14. децембар“). Током 1946. године основан је и дом за студенте Пољопривредно-шумарског факултета у Земуну који је добио име „Рифат Бурџовић-Тршо“ (овај дом је касније затворен, а 1959. године студентском дому на Звездари, изграђеном 1948. године, дато је име „Рифат Бурџовић“).
Новоизграђени студентски домови, такође су добијали имена по народним херојима, бившим студентима, као и значајним догађајима везаним за студентски покрет - дом на Вождовцу, основан 1954. године, добио је име „Мика Митровић“; дом на Звездари, основан 1964. године, добио је име „Слободан Пенезић Крцун“; дом на Вождовцу, основан 1965. године, добио је име „4. април“; а дом у Земуну, основан 1978. године, добио је име „Жарко Мариновић“. Априла 1975. године, највећи студентски дом у земљи – Студентски град на Новом Београду, добио је име по Вељку Влаховићу.
Рифат Бурџовић (1913—1942), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је секретар Универзитетског комитета КПЈ, организатор Удружења студената из Санџака „Златар“ и члан делегације Народних студената Београдског универзитета на Првом конгресу Уједињене омладине Југославије. Учесник Народноослободилачке борбе. Убијен 2. октобра1942. године. Народни херој.
Милош Минић (1914—2003), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је председник Опште студентске мензе, секретар Потпорног удружења студената, члан Акционог одбора стручних студентских удружења, руководилац студентске „Самопомоћи“ и члан Универзитетског комитета КПЈ. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Народни херој.
Хронологија радничког покрета и СКЈ 1919-1979 (књига прва). „Народна књига“ и Институт за савремену историју, Београд 1980. година.
Драгомир Бонџић Поглед на прошлост Београдског универзитета после Другог светског рата – стварање нове традиције. Институт за савремену историју, Београд.
