На Универзитету се повезао са студентским покретом и постао присталица Комунистичке партије Југославије. У почетку је вршио такозване ситне услуге комунистима. Његов стан, стан сина угледног београдског трговца, био је један од ретко сигурних станова, у коме су комунисти могли безбедно да држе своје састанке и саветовања. Његов стан је временом постао сигуран партијски пункт.[1]
Године 1936. је постао члан Комунистичке партије Југославије и почео да ради у партијској техници. Извршавао је многобројне партијске задатке. Његов рад приметила је полиција, после чега је ухапшен и од Суд за заштиту државе осуђен на две године затвора, које је издржао у мариборском затвору. У затвору је био веома активан у борби за боље услове живота политичких затвореника. Учествовао је у неколико штрајкова глађу.[1]
После изласка из затвора вратио се у Београд, где је постао најпре секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а убрзо и секретар Централног комитета „Црвене помоћи“, организације за обезбеђивање помоћи угроженим члановима партије. Под његовим руководством „Црвена помоћ“ је постала масовна организација, чију добробит су почели да осећају многи политички затвореници.[1]
Истакути чланови Комунистичке партије Југославије и комунистички револуционари из Београда, умрли или убијени у међуратном периоду или погинули у току рата
