Окупација Југославије1941. године, затекла га је у Београду, где је, одмах после Априлског рата, постао руководилац омладинског актива на Сењаку, у Београду. Био је обавештен о припремама устанка и о стварању партизанских одреда ван Београда и борбених група у самом Београду. Дана 28. августа, посредством партијске везе, напустио је Београд и ступио у Први шумадијски партизански одред.
Извесно време после рата, Нешић је био официр Одељења за заштиту народа (ОЗН), потом Управе државне безбедности (УДБ), па је учествовао у свим значајнијим акцијама хватања и уништавања заосталих и убачених непријатељских група. Био је и у групи која је учествовала у хватању Драже Михаиловића, 1946. године. По окончању акције, прекршио је правило службе и супрузи Душици испричао о учешћу у акцији хапшења, због чега је кажњен партијским укором од стране министра унутрашњих послова ФНРЈАлександра Ранковића, док је по наређењу начелника Озне за Србију Слободана Пенезића Крцуна провео 30 дана у затвору, од чега део на ноћном дежурству у ћелији самог Михаиловића.[1]
После демобилизације, био је на разним дужностима. Поред осталог, био је директор спољнотрговинског предузећа „Прогрес” у Београду, затим од 1963. до 1967. економски саветник југословенске амбасаде у Канади, а од 1967. до 1972. економски саветник у Софији. И након одласка у пензију, остао је активан друштвено-политички радник.
