Рођен је 5. маја 1911. године у Шобаићима, код Даниловграда. Гимназију је завршио у Никшићу. Апсолвирао је на Правном факултету у Београду. Одмах после уписа на Правни факултет, укључио се у студентски покрет. Године 1933. постао је члан КП Југославије. Као истакнути партијски радник, био је биран за члана Универзитетског комитета КПЈ, као и за председника студената-комуниста у Радном одбору Уједињене студентске омладине.
У студентским демонстрацијама, фебруара 1935, против оснивања концентрационог логора у Вишеграду, био је ухапшен и затворен у Главњачу. Тамо је био подвргнут полицијској тортури, а затим пребачен у затвор на Ади Циганлији. Због недостатка доказа, био је ослобођен. После изласка из затвора, наставио је рад у револуционарном покрету, ангажујући се у штрајку студената Београдског универзитета 1936. године, као и у демонстрацијама 14. децембра 1939, на улицама Београда под паролом „За мир, хлеб и слободу“, и тада је поново ухапшен и изведен пред Суд за заштиту државе, али, због недостатка доказа, и овог пута је био ослобођен.
Још као средњошколац у никшићкој гимназији, учествовао је у раду литерарне дружине. Његови радови објављивани су у ђачким и омладинским листовима. На Универзитету био је један од уредника омладинског часописа „Млада култура“. Његови текстови штампани су и у листовима „Народни студент“ и „Младост“.
Народноослободилачка борба
После окупације Краљевине Југославије, Пуниша Перовић, организациони секретар Месног комитета КПЈ за Даниловград, радио је на организовању устанка. И као политички руководилац и као борац истакао се у Тринаестојулском устанку1941. године. Радио је на реорганизовању партизанских јединица, развијању политичког рада у народу и разбијању утицаја петоколонаша. У јесен 1941. године, по одлуци Покрајинског комитета КПЈ, упућен је у Херцеговину. До јануара 1942. радио је као члан Окружног комитета КПЈ за Источну Херцеговину. То је време напора КПЈ да устанак у овој области добије масовни карактер, време стварања партизанских батаљона и њихових бројних акција и борби. Отуда је, јануара 1942, именован за секретара Окружног комитета КПЈ за Фочу. Готово пет месеци радио је на стварању и учвршћивању партијских организација, на обнављању и развијању устанка, на стварању партизанских и добровољачких јединица. Када је, јуна 1942. године, формирана Пета пролетерска црногорска бригада, одлуком ЦК КПЈ био је именован за руководиоца Политодела ове јединице. Радио је на учвршћивању партијске и скојевске организације, на учвршћивању бригаде као колектива и њеном политичком и војном ангажовању. У том периоду бригада је имала веома значајне подухвате, међу којима и марш—пробој од Зеленгоре и Дрине до Прозора.
Од јесени 1942. до маја 1943. године био је, прво, руководилац Политодела Четврте пролетерске, а затим Друге пролетерске бригаде. Као истакнути партијски радник, као руководилац који је веома успешно обављао њему поверене функције, 1943. године упућен је на дужност у Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору и Боку. На тој дужности остао је до ослобођења земље. Био је руководилац Агитпропа Покрајинског комитета КПЈ. Као истакнут друштвено-политички радник, био је изабран за посланика Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења, а касније за министра просвете у влади Црне Горе.[1]
Послератна каријера
После одласка из Црне Горе, обављао је истакнуте функције у на савезном нивоу. До 1948. године био је представник ЦК КПЈ код ЦК СКП(б) у Москви.
Четничка издања у свјетлости докумената, Никшић, 1944.
Сава Ковачевић Мизара – народни херој, коаутор, Цетиње, 1946.
Статии на клеветничките обвиненија против КПЈ, са Влајком Беговићем, Скопје, 1948.
Са српским пролетерима, Београд, 1953.
На теме дана, Београд, 1957.
Савремени међународни раднички покрет, Београд, 1959.
Јулске ватре, Београд, 1961.
Ратни мотиви – чланци и записи, Цетиње, 1962.
Проблеми сарадње у међународном радничком покрету, Загреб, 1964.
Преглед историје међународног радничког покрета – стољеће борбе за социјализам, том 1-2, Београд, 1978.
Црвено сјеме, песме, Титоград, 1979.
Разговори о књижевности – чланци и есеји, Цетиње, 1984.
Занимљивости
Пуниша Перовић аутор је текста песме „Што то хучи Сутјеска“, у којој је опевана херојска погибија Саве Ковачевића током пробоја на Сутјесци 1943. године.
