Војин је основну школу завршио у родном селу, а гимназију у Никшићу. Пошто је потицао из породице која је била опозиционо оријентисана, као ученик гимназије се прикључио револуционарном омладинском покрету. Учествовао је у демонстрацијама и протестима, који су били организовани против власти, а преко лета у време распуста је у свом селу политички радио са омладином.[1]
Након матуре, септембра 1933. године уписао се на Технички факултет у Београду. Исте године је био примљен у чланство тада улегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и одмах потом изабран за секретара једне скојевске ћелије и изабран у Комитет КПЈ који је деловао на Техничком факултету. Војо је на Београдски универзитет дошао у време обнове револуционарног студенстског покрета, који је током Шестојануарске диктатуре претрпео многе тешкоће, хапшењем и прогањањем његових активиста, па је био кадровски десеткован. Војо се веома брзо истакао својим партијским радом и окупљањем студената, па је наредне 1934. године био изабран за секретара Комитета КПЈ на Техничком факултету и за члана Универзитетеског комитета КПЈ.[1]
Био је члан првог Акционог одбора студената Београдског универзитета и један од организатора априлског штрајка студената у борби за укидање концентрационог логора у Вишеграду. Априла 1936. године, због организовања студенстког штрајка, био је искључен с факултета на годину дана и протеран у родно место. Без обзира на изречену казну, он се убрзо вратио у Београд и наставио са револуционарним радом.[1]
Након привремног распуштања организације СКОЈ, добио је задатак да на Техничком факултету формира нову партијску организацију. Када је извршио овај задатак, постао је члан Универзитетског комитета КПЈ и члан Покрајинске комисије СКОЈ-а за Србију. Половином 1937. године, после одласка секретара Универзитетског комитета, Ђоке Ковачевића у Шпанију, био је секретар овог Комитета. Почетком 1938. године био је инструктор МК КПЈ за Београд, а крајем године враћен је на партијски рад на Универзитету и изабран за секретара Универзитетског комитета КПЈ.[1]
Почетком 1939. године поново је прешао на дужност у Месни комитет КПЈ за Београда и радио као партијски инструктор овог Комитета на подручју Карабурме и у организацијама и предузећима ваздухопловне индустрије „Икарус“, „Беометал“, као и текстилне индустрије. Учествовао је у организовању и руковођењу штрајком текстилних радника на Карабурми, радника Електричне централе у Београду и штрајку аеронаутичара. У време штрајка аеронаутичара био је проваљен као један од организатора и руководилаца штрајка, па је ухапшен. Полиција је тада натерала неколико ухапшених штрајкача да Воју прокажу као главног организатора штрајка. Упркос мучењима и тортури у београдској „Главњачи“, иследници од њега нису могли да изнуде било какво признање. Након истраге, био је упућен у концентрациони логор у Белећи. Док је чекао да буде спроведен у Билећу, овај логор је у међувремену био распуштен, па је Војо протеран у родно место.[1]
Убрзо се вратио у Београд и био изабран за секретара Универзитетског комитета и члана Месног и Окружног комитета КПЈ за Београд. Поред истакнутих партијских функција и рада на организовању штрајкова, био је председник Студентског одбора за одбрану земље на Београдском универзитету и студентски представник у Радничком одбору омладинских организација. Почетак Априлског рата, 1941. године затекао га је у Београду. С групом црногорских студената-комуниста отишао је у Црну Гору, где су се пријавили као добровољци у Југословенску војску. Били су упућени на Албански фронт, али је уследила брза капитулација.[1]
Априла 1945. године био је именован за помоћника начелника Политичке управе Југословенске армије (ЈА). Исте године када је формирано прво Опуномоћство ЦК КПЈ за ЈА, био је именован за његовог секретара. Вршио је и друге истакнуте функције – политичког комесара Војне области, помоћника министра народне одбране, државног подсекретара у Државном секретеријату за народну одбрану. Демобилисан је 1959. године у чину генерал-пуковника ЈНА.[1][2]
