Бранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц.Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса) Цинцарина, пореклом из Македоније (околина Преспанског језера),[4] и мајке Љубице Српкиње. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Матурирао је у Београду.
Још као гимназијалац завршног разреда постао је члан Ђачке дружине „Нада”. Његов први књижевни рад представљале су песме, од којих су две објављене у „Надином” алманаху.[5] Своје песме касније је објављивао и у „Голубу” — листу за српску младеж 1879. године.[6] Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883, у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније, 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позориштаМилорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење, јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студије правних наука започео је у Грацу (где је провео годину дана),[7] а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи1886. године.
Са дванаест година Нушић бежи од куће, како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али га градски пандур убрзо враћа кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку. У том воду је био и песник Војислав Илић,[8][9] са којим Нушић остаје нераздвојан пријатељ све до Илићеве смрти, 1894. године.[10] Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака, мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.
Затвор
Пошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.
Сцена из представе Протекција Б. Нушића, Секција за Дунавску бановину (НП, Београд), Нови Сад, 1934, Позоришни музеј Војводине
Године 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[11]
На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.
Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, у којем се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу.[12] Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.[13]
Године 1900, Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина.[14]
Године 1904. постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду.[15] Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачиле искључиво деца, а међу њима и Нушићева. Ово дечје позориште је представе одржавало у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник. Био је једно време начелник округа, када се повукао на ту позицију је дошао Душан Ђ. Алимпић. Током 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.
Током Првог светског рата део рукописа је оставио у Приштини, јер није могао да их носи пешке даље према Призрену. Ти рукописи су сачувани. Део рукописа који су били у Скопљу је изгорео.[17]
После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Пред крај живота Нушић је допринео да се у Београду оснује Родино позориште (дебитовало четири дана након његове смрти[19]), претечу данашњег позоришта Бошко Буха које је 1950. године основала његова ћерка Маргита Предић-Нушић.
Већ у децембру 1936. је извештавано да је тешко оболео,[20][21] оперисан је у јесен 1937. године, о чему су известиле тадашње новине.[22]
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.[23] На његовом столу у рукопису је остала недовршена комедија "Власт", са започетим трећим од планирана четири чина - први чин је приказан поводом прве годишњице његове смрти.[24]
Ствари су још за његовог живота називане именом "Бранислав Нушић": кафана и школа у Београду, улице у Београду, Битољу, Смедереву и Крагујевцу, неколико дилетантских дружина и, на његово чуђење, певачких друштава.[25][26]
Приватни живот
Током службовања у Битољу Нушић је упознао Даринку Ђорђевић, којом се оженио 1893. године. Прва изјава љубави упућена Даринки била је песма исписана на лепези. Као дипломата често је са породицом мењао место становања, што је служба захтевала од њега. Када је постао познат писац коначно се скрасио као драматург и управник Народног позоришта у Београду.[27]
У браку су добили троје деце: Маргиту, Страхињу Бана и Оливеру. Најмлађе дете, ћерка Оливера, умрла је са само две године. Нушић је био привржен својој деци, о чему сведоче и речи његове ћерке Маргите: „Ни Бана ни мене никада није ударио. Водио нас је у сликарска атељеа и у позориште. Тамо нас је учио да гледамо слике и да пажљиво посматрамо шта се дешава на позоришним даскама.”[27] Маргита и Страхиња су као деца често играли дечје улоге у очевим позоришним комадима.[15]
Страхиња Бан (1896—1915), Нушићев једини син, погинуо као српски војник у Првом светском рату. Умро је 12. октобра 1915, од рана задобијених у бици,[1] убрзо по повратку на фронт после присуства на Маргитиној свадби у Скопљу.[28] О сину је Нушић касније ретко причао.[29] Романом Деветстопетнаеста подигао му је својеврстан споменик. После синовљеве смрти требало му је скоро десет година да поново почне да ствара. Тада су настали његови најбољи позоришни комади: Госпођа министарка, Мистер долар, Ожалошћена породица, Др, Покојник и други. У то време је био најпопуларнији југословенски писац.[27]
Сумњиво лице, играни филм заснован на комедији из 1887. године Бранислава Нушића у режији Соје Јовановић, прве жене редитеља у Југославији и Балкану, снимљен је 1954. године у продукцији Авала филма.[36]
Светислав Савић (1892-1958) и Р. Николићева (дете) у комаду: "Пут око света" Бранислава Нушића, Српско народно позориште, гостовање у Вршцу, 1927. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.Госпођа министарка (римејк), телевизијски филм према мотивима истоимене комедије у режији Здравка Шотре снимљен је 1989. године у продукцији РТБ-a.[41][42]
Ожалошћена породица, телевизијски филм према мотивима комедије из 1935. године Бранислава Нушића снимљен је 1960. у продукцији РТБ-a (две године раније иста ТВ кућа отпочела је са емитовањем ТВ програма).[43]
Др, играни филм заснован на истоименој комедији Бранислава Нушића у режији Соје Јовановић снимљен је 1962. године у продукцији Авала филма.[45]
Др (римејк), телевизијски филм према мотивима истоимене Нушићевој комедије у режији Александра Ђорђевића снимљен је 1984. године у продукцији РТБ-a.[46]
Пре рата, играни филм заснован на две Нушићеве комедије, „Покојник“ и „Ожалошћена породица“, у режији Вука Бабића снимљен је 1966. године у продукцији Авала филма.[48]
Нушићијада, фестивал филмске комедије у Ивањици постојао је од 1968. до 1972. године, а поново је обновљена 2010. године као колаж различитих уметничких форми.[49][50]
Нушићеви дани, позоришни фестивал основан је 1984. године у Смедереву у част Бранислава Нушића, а од 1990. године на овом фестивалу додељује се Награда Бранислав Нушић.
Положајник, телевизијски филм заснован према причама Бранислава Нушића сценарио је написала Мирјана Лазић снимљен је 2005. године у режији Милоша Радовића, у продукцији РТС-а.[54]
Поштанска марка с ликом Бранислава Нушића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
