Рајац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2022. у насељу је било 192 становника (према попису из 2011. било је 275 становника, према попису из 2002. било је 436 становника а према попису из 1991. било је 599 становника).[1]
Спада у стара српска насеља (расељена, па касније обновљена). Помиње су у време турске владавине (као насеље Орашац) 1530/1531. године са 40 - 50 кућа и године 1586. са 18 кућа. Касније се помиње као „пусто насеље“ Rajaz (на Лангеровој карти почетком 18. века), а потом и као насељено место.
На Лангеровој карти Rajaz је пусто насеље а на карти „Темишварски Банат“ је насељено место Rayatz. Село се доцније не спомиње све до 1807. године, када је забележено „Рајац: Иван кнез“ а 1811. године Рајац. Године 1846. имало је 135 кућа, 1866. – 207 кућа, а 1924. године 324 куће. На Лангеровој карти је забележено пусто место Lazkova, данашње место Лацково, о томе предање каже да му се становништво преселило у Рајац.[3]
Најјача традиција је о досељавању са Косова. Помињу се и касније досељеници, такозване Ере из западне Србије, можда Ужица или долине Ибра, који су формирали некадашњу Мишићеву малу. Има досељеника Влаха, из влашких села у Бугарској, који су потпуно посрбљени.[4]
Данашње насеље обједињује две одвојене физиономске целине: Рајац (Село) главни део насеља са четири „мале“ (Горња, Мишићева, Самплетска и Камењарска) и Пивнице (Рајачке пивнице, сезонско насеље где се прерађује грожђе и држи вино и ракија) 2 km северно од центра насеља (сада значајан споменички комплекс — етно-парк).
У самом насељу су измећу два светска рата живеле следеће фамилије: Славковци (слава Ћирило и Методије), Самплети, Бировићи, Костићи, Видићи, Качари, Милићи или Пајкићи (слава Свети Никола), Мишковци са Банковцима (слава Ђурђевдан), Рајковчићи, Дачићи, Пујкићи, Мишићи и Перићи (слава Свети Врачи), Лилкићи, Ивићи, Матићи, Рашићи, Пиплићи (слава Свети Враčи), Рајковчићи (слава Свети Јован), Метровићи, Пајићи и Матићи (слава Свети Јован), Савићи, Бабићи и Такићи (слава Ђурђевдан), Златковићи (слава Свети Никола), Ружићи и Станојкићи (слава Свети Арханђео), Ђукићи (слава Свети Јован), Ђорићи, Јагодићи (Јанкићи, Јоцићи и Станићи), Миљковци или Здравковковићи (слава Свети Никола), Гијоши, Цојкинци, Ранчићи, Дрндаревићи, Јагликићи или Стојчићи (слава Свети Никола), Недељковићи и Чорбићи (слава Видовдан), Гадићи или Босићи (слава Свети Јован), Галићи и Јоновићи (слава Света Параскева), Атанасковићи (Бркићи) и Јеремићи (слава Свети Јован), Станисављевићи (слава Свети Јован), Миловановићи (слава Свети Василије), Стевановићи и Жикићи (слава Света Петка), Попићи (слава Света Петка), Милосављевићи (слава Свети Трифун), Мариновци (слава Свети Јован) и Њикуловићи (слава Света Параскева).
Заветина насеља је Света Тројица.[5]
Православни храм Вазнесења Господњег, чији дан је и црквена слава, подигнут је 1870. године.
Основна школа у насељу је почела са радом 1866. године. Школске 2006/2007. године је имала 130 ученика.
Земљорадничка задруга у Рајцу је основана 1898. године (обновљена 1947. године као Земљорадничка виноградарска набавно-продајна задруга, а каснијим променама као општа земљорадничка задруга „Вино“ Рајац). Данас ради самостално под називом Земљорадничка задруга „Рајачке пивнице“. Сељачка радна задруга „Момчило Ранковић“ у Рајцу је радила од 1947. до 1955. године (престала са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету Рајац добија 1948. године, Дом културе 1962. године, сеоски водовод 1978, асфалтни пут 1980, а телефонске везе са светом 1985. године.
Демографија
Становништво Рајца је српско староседелачко и досељено.
Године 1921. године Рајац је имао 327 кућа и 1.512 становника, 1948. - 331 кућу и 1.447 становника, а 2002. године 339 кућа. У иностранству из овог насеља 2007. године ради 21 становник (Немачка, Шведска, Аустрија).
Према последњем попису из 2022. године у Рајцу је живело 192 становника што је за 83 мање у односу на 2011. када је на попису било 275 становника. У насељу живи 182 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 56,08 година (53,43 код мушкараца и 58,73 код жена).[6]
Према подацима пописа из 2022. у насељу има 102 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 1,88 а према истом попису у насељу има 395 стамбених јединица од којих је 163 насељених.[7]
Ово насеље је скоро потпуно насељено Србима (према попису из 2002. године), а у свим послератним пописима примећен је пад у броју становника.
^Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 161,162.
^Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 162.
^Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 46.
^Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 162-164.
^Старост и пол, подаци по насељима - Попис становништва, домаћинстава и станова 2022. године (PDF), Приступљено 27.7.2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 464. ISBN978-86-6161-230-5.
^Домаћинства према броју чланова - Попис становништва, подаци по насељима, август 2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 122. ISBN978-86-6161-232-9.