PROFILPELAJAR.COM

Света Тројица (грч. Τριάς, лат. Trinitas — тројство) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ὑπόστασις): Оца, Сина и Светог Духа.^[1]

Иако се сама реч Тројица не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”.^[2] У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве.^[3] Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Етимологија

Латинска реч trinitas је апстрактна именица формирана од придева trinus.^[4] Грчка верзија тог термина би била τριάς (тријас). На српски језик се преводи као тројица или тројство, зависно од традиције.

Хришћанско виђење

У Новом завету се не може наћи никаква изричита представа Бога као тројединог бића, иако се могу наћи трострука славословља апостола Павла (нпр. 2. Кор. 13, 13) или Мт. 28, 19, приликом крштења „у име Оца и Сина и Светог духа”, која су послужила као основа за даље доктринарно тумачење.^[1]

Ранохришћанска теологија

Прва забележена помињања речи Тројица налазимо још у писањима апостолских отаца, директних ученика апостола. На пример, у својој Посланици Филипљанима^[5], Св. Игњатије Богоносац (погубљен 106. године у Риму) пише: „Тако је Господ, послао Апостоле да уче међу свим народима, заповедивши им да „крштавају у име Оца, и Сина и Светога духа”, не у једну личност која има три имена, нити у три личности које су се оваплотиле, него у Тројицу који имају исту славу.” (глава II) Нешто касније, спомиње је и следећа генерација отаца Цркве, нпр. око 180. године, Свети Теофил Антиохијски спомиње ту реч и њоме означава „Бога и његову Реч и његову Мудрост”.^[6]^[7]

Као одговор на гностицизам, постојећа троделна потврђивања при крштењу претворила су се у правоверну истину (Тертулијан, О приговору јеретицима, 13; Иринеј, Против јереси 1:2—3).^[1] Исповедање вере, настало током 2. и 3. века, проповедало је:

да је хришћански Бог истоветан са творцем, Богом из Хебрејске библије;
да је Исус, Син Божији, имао праву људску природу, да је, заиста умро и васкрсао; и
да Свети дух, који је кроз пророке објавио Христов долазак, и даље води вернике.^[1]

Израз тројство је почео да се употребљава у Риму око 200. године. Сматра се да је израз тројица настао као последица теолошког померања са Оца као узрока јединства Тројице, на Божију суштину као узрока тог јединства.^[8] Латински теолог Тертулијан је, почетком 3. века, употребљавао реч тројство (тројица) за означавање Оца, Сина и Светог духа. Међутим, главни тријадолози пре Никеје (325) сматрали су да Син и Дух стоје ниже по рангу од Бога Оца.^[1] Тертулијан је сматрао да су божанске личности на различитим нивоима (Против Праксеја, 2—9), а Ориген је заступао хијерархијско устројство којим се Син ставља у положај „другог Бога” (Против Келса, 5:39) и ограничава утицај Духа у цркви (Почела, 1.3).

Током вишедеценијског аријанског спора (318—381), хришћански свет је био подељен у погледу тријадолошких питања. Арије и његови истомишљеници су сматрали да је: 1) Син створење сродно Оцу по вољи, не по природи и 2) да су личности Свете тројице по суштини различите. Ради окончања сукоба, Први васељенски сабор у Никеји 325. године доноси Никејски симбол вере који проглашава правоверно учење о Светој тројици да је Син „рођен, не створен” и да је „једносуштан са Оцем”. Такође, тријадолошко исповедање вере које тријумфује на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године потврдило је саједнакост и савечност Оца, Сина и Светог духа. Каснија тријадолошка хришћанска мисао у основним линијама следи закључке васељенских сабора. Међутим, Православна црква, за разлику од Католичке, одбија уметање филиокве у Никејски симбол вере.

Православна теологија

Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Бог Отац

Основна истина откривена у Старом завету јесте да је Бог један, творац света, небеса, видљивих и невидљивих створења. Исус Христос продубљује јеврејско схватање Бога називајући га Оцем.

Хришћанска догматика учи да Отац од вечности рађа Сина и исходи Духа. Отац је узрок у Тројици, што никако не значи да је постојао пре двојице. Истинско постојање Оца јесте једино као Оца Сину и Оца Духу.

Бог Син

Бог ствара свет речју — логосом својим и одржава га њиме. Тим Логосом ће Бог (Отац) и узхтеднути да спаси свет. Хришћанство учи да Отац Светим духом шаље Сина који се рађа од девојке Марије, узима људску природу и постаје истински човек. Исус Христос је божја Реч — Логос, којим је све створено.

Исус Христос није само добри учитељ и исцелитељ болесних, већ је он, према хришћанском схватању, наново успоставио целу творевину и вратио је у послушност Оцу. Смрт је последњи непријатељ којег је Христос победио својим васкрсењем. Њега као Сина, Бог Отац је подигао Духом светим из мртвих.

Свети дух

Хришћанство спомиње Светог духа као последњу личност Тројице која се непрестано открива, увек дајући и откривајући и Оца и Сина. Улога Духа је да одржава и чини све дејственим. Та дејственост пре свега значи давање вечнога постојања свему ономе што истински постоји. Духом се Христос оваплотио, Духом Отац одржава створења и целу твар у животу. Време и улога Духа је увек и без престанка, јер без њега нико не може бити у заједници Оцем и Сином.

Католичка теологија

Прва теолошка разилажења истока и запада се налазе управо у области светотројичног богословља. Католичка црква је, за разлику од Православне, прихватила догму под називом филиокве, којим Свети дух исходи и од Сина, а не само од Оца. Филиокве је био један од узрока Великог раскола из 1054. године.

Православна и Католичка црква су развијале сопствени теолошки приступ Светој тројици, који је утицао и на касније догматске разлике. Православна црква као претпоставку за искуство Свете тројице узима однос који Син и Свети дух имају према Оцу, што чини Бога — једним, а подразумева три личности којој је узрок Бог Отац. Католичка црква полази од категорије јединства бића у смислу суштине, коју три личности Тројице деле. Оба става су присутна код већ отаца Цркве, само су им у зависности од времена и околности давана одређена преимућства. Тројичност Личности су на Истоку заступали кападокијски оци као: Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски итд. Предност суштине над личностима као залог једности божанства више и чешће је заступана од стране Западне цркве. Овај став се може наћи у делима Светог Августина.

Протестантска теологија

У протестантским заједницама су присутне веома различити тријадолошки ставови, од неизоставног коришћења Симбола вере до апсолутног негирања било какве Тројице.

Већ после Реформације, шпански теолог Мигуел Сервето бива први који јавно тврди како тројство не постоји на начин како га цркве схватају већ објашњава како је Син инкарнација и Свети Дух манифестација Бога у свету, због чега је био кажњен спаљивањем на ломачи у Женеви под управом Жана Калвина. Његово учење је форма Модалистичког Монархијанизма познатијег скраћено Модализам.

Велики број протестаната прихвата Никејски симбол вере. Такође, постоје неке протестантске заједнице, нпр. пентекосталци, које се уопште не осврћу на Тројични догмат.

Исламско виђење

Безбожни су они који говоре: „Бог је један од тројице”. Нема Бога осим Бога Јединога.
— Куран, Сура V, Трпеза (Al-Mā'idah)

Хиндуистичко тројство

У хиндуизму три врховна божанства Шива, Брама и Вишну такође чине свето тројство које се на санскриту назива Тримурти (санск. त्रिमूर्ती — три лика).^{[тражи се извор]}

Види још

Постање 1, 1

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д Света тројица, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. Enciklopedija živih religija. Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
^ The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press. Cross, Frank Leslie; Livingstone, Elizabeth A. (2005). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280290-3. .), article Trinity, doctrine of the
^ McGrath, Alister E. Understanding the Trinity. Zondervan. McGrath, Alister E. (9789). Understanding the Trinity. Zondervan. ISBN 978-0-310-29681-2. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
^ „Lewis and Short: trinitas”. Приступљено 24. 4. 2013.
^ „Посланица Филипљанима”. Приступљено 24. 4. 2013.
^ Theophilus of Antioch, To Autolycus, II.XV (retrieved on December 19, 2006).
^ W.Fulton in the "Encyclopedia of Religion and Ethics"
^ Митрополит Јован Зизијулас, Биће као заједница, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York. Zizioulas, Jean (2002). Being as Communion: Studies in Personhood and the Church. St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-029-7.

Литература

Allison, Dale C. Jr (2016). „Acts 9: 1–9, 22: 6–11, 26: 12–18: Paul and Ezekiel”. Journal of Biblical Literature. 135 (4): 807—826. doi:10.15699/jbl.1354.2016.3138.
Aquinas, Thomas (1975). Summa Contra Gentiles: Book 4: Salvation Chapter 4. University of Notre Dame Press. ISBN 9780268074821.
Arendzen, John Peter (1911). „Pneumatomachi”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 12. New York: Robert Appleton Company.
Augustine of Hippo (2002). Augustine: On the Trinity Books 8-15. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79665-1.
Barnard, L. W. (1970). „The Antecedents of Arius”. Vigiliae Christianae. 24 (3): 172—188. ISSN 0042-6032. JSTOR 1583070. doi:10.2307/1583070.
Barth, Karl (1975). The Doctrine of the Word of God: (prolegomena to Church Dogmatics, Being Volume I, 1). T. & T. Clark. ISBN 978-0-567-09013-3.
Basil of Caesarea (1980). On the Holy Spirit. St Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-913836-74-3.
Bauckham, Richard (2017). „Is "High Human Christology" Sufficient? A Critical Response to J. R. Daniel Kirk's A Man Attested by God”. Bulletin for Biblical Research. Penn State University Press. 27 (4): 503—525. JSTOR 10.5325/bullbiblrese.27.4.0503. S2CID 246577988. doi:10.5325/bullbiblrese.27.4.0503.
Brown, Raymond Edward (1970). The Gospel According to John. 2: XIII to XXI. Doubleday. ISBN 978-0-385-03761-7.
Carson, Donald Arthur (2000). The Difficult Doctrine of the Love of God. Inter-Varsity. ISBN 9780851119755.
Cartlidge, David R.; Elliott, James Keith (2001). Art and the Christian Apocrypha. Routledge. ISBN 978-0-415-23392-7.
Chadwick, Henry (1993). The Penguin History of the Church: The Early Church. Penguin. ISBN 978-0-14-023199-1.
Chapman, Henry Palmer (1913). „Paul of Samosata”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
Clarke, William Newton (1900). An Outline of Christian Theology (8th изд.). New York: Scribner.
Cross, Frank Leslie; Livingstone, Elizabeth A. (2005). „Trinity, doctrine of the”. The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford: University Press. ISBN 978-0-19-280290-3.
Daley, Brian E. (2009). „The Persons in God and the Person of Christ in Patristic Theology: An Argument for Parallel Development”. God in Early Christian Thought. Leiden-Boston: Brill. стр. 323—350. ISBN 978-9004174122.
De Smet, Richard (2010). Ivo Coelho, ур. Brahman and Person: Essays. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-3459-0.
Dimech, Pauline (2019). „9. Von Balthasars Theoaesthetics Applied to Religious Education”. Ур.: Michael T. Buchanan; Adrian-Mario Gellel. Global Perspectives on Catholic Religious Education in Schools. Volume II: Learning and Leading in a Pluralist World. Springer. стр. 103. ISBN 978-9-811-36127-2. doi:10.1007/978-981-13-6127-2.
Dupuis, Jacques; Neuner, Josef (2001). The Christian Faith in the Doctrinal Documents of the Catholic Church (7th изд.). Alba House. ISBN 978-0-8189-0893-4.
Hurtado, Larry (2018). „Observations on the “Monotheism” Affirmed in the New Testament”. Ур.: Beeley, Christopher; Weedman, Mark. The Bible and Early Trinitarian Theology. Catholic University of America Press. ISBN 9780813229959.
Fee, Gordon (2002). „Paul and the Trinity: The experience of Christ and the Spirit for Paul's Understanding of God”. Ур.: Davis, Stephen. The Trinity: An Interdisciplinary Symposium on the Trinity. Oxford University Press. ISBN 9780199246120.
Ferguson, Everett (2009). Baptism in the Early Church: History, Theology, and Liturgy in the First Five Centuries. Eerdmans. ISBN 9780802827487.
Glassé, Cyril; Smith, Huston (2003). The New Encyclopedia of Islam. Rowman Altamira. ISBN 978-0759101906.
Goodman, Roberta Louis; Blumberg, Sherry H. (2002). Teaching about God and Spirituality: A Resource for Jewish Settings. Behrman House. ISBN 978-0-86705-053-0.
Griffith, Sidney H. (2012). The Church in the Shadow of the Mosque: Christians and Muslims in the World of Islam. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3402-0.
Grudem, Wayne (1994). Systematic Theology: An Introduction to Biblical Doctrine. Leicester: Inter-Varsity Press. ISBN 978-0-310-28670-7.
Harvey, Susan Ashbrook; Hunter, David G. (2008). The Oxford Handbook of Early Christian Studies. Oxford: University Press. ISBN 978-0-19-927156-6.
Hays, Richard B. (2014). Reading Backwards: Figural Christology and the Fourfold Gospel Witness. Baylor University Press. ISBN 978-1-4813-0232-6.
Hoskyns, Sir Edwyn Clement (1967). F. N. Davey, ур. The Fourth Gospel (2nd изд.). London: Faber & Faber.
Hurtado, Larry (2005). Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3167-5.
Hurtado, Larry (2010). God in New Testament Theology. Abingdon Press. ISBN 9781426719547.
Januariy, Archimandrite (2013). „The Elements of Triadology in the New Testament”. Ур.: Stewart, M. The Trinity: East/West Dialogue. Springer. ISBN 9789401703932.
Joyce, George Hayward (1912). „Blessed Trinity”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 15. New York: Robert Appleton Company.
Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther (2012). „On Athanasius”. The Oxford Classical Dictionary. Oxford: University Press. ISBN 978-0-19-954556-8.
Kitamori, Kazoh (2005). Theology of the Pain of God. Translated by Graham Harrison from the Japanese Kami no itami no shingaku, revised edition 1958, first edition 1946. Eugene, Oregon: Wipf and Stock. ISBN 978-1-59752256-4.
Kupp, David D. (1996). Matthew's Emmanuel: Divine Presence and God's People in the First Gospel. Cambridge: University Press. ISBN 978-0-521-57007-7.
Litwa, M. David (2019). How the Gospels Became History: Jesus and Mediterranean Myths. Yale University Press. ISBN 978-0-300-24948-4.
Magliola, Robert (2001). „Two Models of Trinity: French Post-structuralist versus the Historical-critical argued in the Form of a Dialogue”. Ур.: Oliva Blanchette; Tomonobu Imamichi; George F. McLean. Philosophical Challenges and Opportunities of Globalization. 2. Washington DC: CRVP: Catholic U. of America. ISBN 978-1-56518-129-8.
Magliola, Robert (2014). Facing Up to Real Doctrinal Difference: How Some Thought-Motifs from Derrida Can Nourish The Catholic-Buddhist Encounter. Angelico Press. ISBN 978-1-62138-079-5.
Meens, Rob (2016). Religious Franks: Religion and Power in the Frankish Kingdoms : Studies in Honour of Mayke de Jong. Oxford University Press. ISBN 9780719097638.
Metzger, B.M.; Ehrman, B.D. (1968). The Text of New Testament (2nd изд.). Oxford: University Press. ISBN 978-5-88500-901-0.
Metzger, Bruce M.; Coogan, Michael David (1993). The Oxford Companion to the Bible. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974391-9.
Milburn, Robert (1991). Early Christian Art and Architecture. University of California Press. ISBN 0-520-07412-2.
Mobley, Joshua (2021). A Brief Systematic Theology of the Symbol. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-70252-4.
Mulhern, Philip (1967). „Trinity, Holy, Devotion To”. Ур.: Bernard L. Marthaler. New Catholic Encyclopedia. McGraw Hill. OCLC 588876554.
Neuwirth, Angelika; Sells, Michael A (2016). Qur'ānic Studies Today. Routledge. ISBN 978-1-317-29566-2.
Olson, Roger (1999). The Story of Christian Theology: Twenty Centuries of Tradition & Reform. InterVarsity Press. стр. 173. ISBN 9780830815050. „sabellian heresy council constantinople.”
Pegis, Anton (1997). Basic writings of Saint Thomas Aquinas. Hackett Pub. ISBN 9780872203808.
Polkinghorne, John (септембар 2008). „Book Review: The Language of God: A Scientist Presents Evidence for Belief”. Theology. 111 (863): 395—396. ISSN 0040-571X. S2CID 170563171. doi:10.1177/0040571x0811100523.
Pool, Jeff B. (2011) [2009]. God's Wounds. Evil and Divine Suffering. 2. Havertown, Philadelphia: Casemate Publishers. ISBN 978-0-22717360-2.
Potts, Albert M. (1982). The World's Eye. University Press of Kentucky. стр. 68—78. ISBN 978-0813131306.
Ramelli, Ilaria (2011a). „Origen's anti-subordinationism and its heritage in the Nicene and Cappadocian line”. Vigiliae Christianae. 65 (1): 21—49. doi:10.1163/157007210X508103.
Ramelli, Ilaria (2012). „Origen, Greek Philosophy, and the Birth of the Trinitarian Meaning of Hypostasis”. The Harvard Theological Review. 105 (3): 302—350. JSTOR 23327679. S2CID 170203381. doi:10.1017/S0017816012000120.
Reynolds, Gabriel Said (2014). „On the Presentation of Christianity in the Qurʾān and the Many Aspects of Qur'anic Rhetoric”. Al-Bayān – Journal of Qurʾān and Ḥadīth Studies. 12 (1): 42—54. ISSN 2232-1950. doi:10.1163/22321969-12340003.
Sauvage, George (1907). „Appropriation”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 1. New York: Robert Appleton Company.
Schiller, Gertrud (1971). Iconography of Christian Art. 1: Christ's Incarnation. Childhood. Baptism. Temptation. Transfiguration. Works and miracles. Lund Humphries. ISBN 978-0-85331-270-3.
Sim, David C.; Repschinski, Boris (2008). Matthew and his Christian Contemporaries. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-46231-2.
Simonetti, Manlio; Oden, Thomas C. (2002). Matthew 14-28. InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-1469-5.
Sirry, Mun'im (2014). Scriptural Polemics: The Qur'an and Other Religions. Oxford University Press. ISBN 9780199359370.
Thomas, David (2006). „Trinity”. Encyclopedia of the Qur'an. V.
von Balthasar, Hans (1992). Theo-drama: Theological Dramatic Theory. 3: Dramatis Personae: Persons in Christ. Ignatius Press. ISBN 9780814622810.
von Balthasar, Hans Urs (2000) [1990]. „Preface to the Second Edition”. Mysterium Paschale. The Mystery of Easter. Translated with an Introduction by Aidan Nichols, O.P. (2nd изд.). San Francisco: Ignatius Press. ISBN 978-1-68149348-0.
Vondey, Wolfgang (2012). Pentecostalism: A Guide for the Perplexed. A&C Black. ISBN 978-0-567-62731-5.
Warfield, Benjamin B. (1915). „§ 20 Trinity: The Question of Subordination”. Ур.: James Orr. The International Standard Bible Encyclopaedia. 5. Howard-Severance Company.
Williams, Rowan (2001). Arius: Heresy and Tradition (2nd изд.). SPCK. ISBN 9780334028505.
Yewangoe, Andreas (1987). Theologia Crucis in Asia: Asian Christian Views on Suffering in the Face of Overwhelming Poverty and Multifaceted Religiosity in Asia. Rodopi. ISBN 9789062036103.
Zebiri, Kate (2006). „Argumentation”. Ур.: Rippin, Andrew. The Blackwell Companion to the Qur'an. Wiley Blackwell. ISBN 9781405178440.
Alfeyev, Hilarion (2013). „The Trinitarian Teaching of Saint Gregory Nazianzen”. Ур.: Stewart, M. The Trinity: East/West Dialogue. Springer. ISBN 9789401703932.
Bates, Matthew W. (2015). The Birth of the Trinity. Oxford University Press. ISBN 9780191045875.
Bellarmine, Robert (1902). „Trinity Sunday: The Holy Trinity.”. Sermons from the Latins. Benziger Brothers.
Beeley, Christopher; Weedman, Mark, ур. (2018). The Bible and Early Trinitarian Theology. ISBN 9780813229966.
Emery, Gilles, O.P.; Levering, Matthew, ур. (2012). The Oxford Handbook of the Trinity. OUP Oxford. ISBN 978-0199557813.
Grillmeier, Aloys (1975) [1965]. Christ in Christian Tradition: From the Apostolic Age to Chalcedon (451). 1 (2nd revised изд.). Atlanta: John Knox Press. ISBN 9780664223014.
Fiddes, Paul, (2000). Participating in God : a pastoral doctrine of the Trinity. London: Darton, Longman, & Todd. .
Johnson, Thomas K., "What Difference Does the Trinity Make?" (Bonn: Culture and Science Publ., 2009).
Hillar, Marian, (2012). From Logos to Trinity. The Evolution of Religious Beliefs from Pythagoras to Tertullian. Cambridge University Press. .
Holmes, Stephen R. (2012). The Quest for the Trinity: The Doctrine of God in Scripture, History and Modernity. InterVarsity Press. ISBN 9780830839865.
La Due, William J., '' (Continuum International Publishing Group. La Due, William J. (2003). Trinity Guide to the Trinity. A&C Black. ISBN 978-1-56338-395-3. Текст „The Trinity guide to the Trinity” игнорисан (помоћ) (Continuum International Publishing Group. ).
Morrison, M (2013). Trinitarian Conversations: Interviews With Ten Theologians. . CreateSpace Independent Publishing Platform.
Letham, Robert (2004). The Holy Trinity : In Scripture, History, Theology, and Worship. P & R. ISBN 9780875520001.
O'Collins, Gerald (1999). The Tripersonal God: Understanding and Interpreting the Trinity. Paulist Press. ISBN 9780809138876.
Olson, Roger E.; Hall, Christopher A. (2002). The Trinity. Wm. B. Eerdmans. ISBN 9780802848277.
Phan, Peter C., ур. (2011). The Cambridge Companion to the Trinity. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87739-8.
Ramelli, Ilaria (2011). „Gregory of Nyssa's Trinitarian Theology in In Illud: Tunc et ipse filius. His Polemic against Arian Subordinationism and the ἀποκατάστασις”. Gregory of Nyssa: The Minor Treatises on Trinitarian Theology and Apollinarism. Leiden-Boston: Brill. стр. 445—478. ISBN 9789004194144.
So, Damon W. K., Jesus' Revelation of His Father: A Narrative-Conceptual Study of the Trinity with Special Reference to Karl Barth. Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2012) . . Milton Keynes: Paternoster. 2006. ISBN 1-84227-323-X. .
Spirago, Francis (1904). „Lesson 3: On the Unity and Trinity of God”. Anecdotes and Examples Illustrating The Catholic Catechism. Превод: James Baxter. Benzinger Brothers.
Reeves, Michael (2022), Delighting in the Trinity: An Introduction to the Christian Faith, InterVarsity Press, ISBN 978-0-8308-4707-5
Tuggy, Dale (лето 2014), „Trinity (History of Trinitarian Doctrines)”, Stanford Encyclopedia of Philosophy
Weedman, Mark (2007). The Trinitarian Theology of Hilary of Poitiers. Leiden-Boston: Brill. ISBN 978-9004162242.
Webb, Eugene, (2014). In Search of The Triune God: The Christian Paths of East and West. Columbia, MO: University of Missouri Press.

Спољашње везе

Trinity Entry at the Stanford Encyclopedia of Philosophy
A Formulation and Defense of the Doctrine of the Trinity A brief historical survey of patristic Trinitarian thought
Trinity Article at Theopedia
Eastern Orthodox Trinitarian Theology
Doctrine of the Trinity Reading Room: Extensive collection of on-line sources on the Trinity (Tyndale Seminary)

[Енциклопедија_живих_религија-1] а ^б ^в ^г ^д Света тројица, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. Enciklopedija živih religija. Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.

[ODCC-2] The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press. Cross, Frank Leslie; Livingstone, Elizabeth A. (2005). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280290-3. .), article Trinity, doctrine of the

[McGrath1-3] McGrath, Alister E. Understanding the Trinity. Zondervan. McGrath, Alister E. (9789). Understanding the Trinity. Zondervan. ISBN 978-0-310-29681-2. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

[4] „Lewis and Short: trinitas”. Приступљено 24. 4. 2013.

[5] „Посланица Филипљанима”. Приступљено 24. 4. 2013.

[6] Theophilus of Antioch, To Autolycus, II.XV (retrieved on December 19, 2006).

[Fulton-7] W.Fulton in the "Encyclopedia of Religion and Ethics"

[8] Митрополит Јован Зизијулас, Биће као заједница, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York. Zizioulas, Jean (2002). Being as Communion: Studies in Personhood and the Church. St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-029-7.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]