Дијалекти каталонског језика

Главни дијалекти каталонског језика[1][2][3]

Дијалекти каталонског језика имају релативну униформност, посебно у поређењу са осталим романским језицима;[4] та униформност се одражава у вокабулару, семантици, синтакси, морфологији и фонологији.[5] Међусобна разумљивост између дијалеката је веома висока,[6][7][8] процјењује се у распону од 90% до 95%.[9] Једини изузетак је изоловани идиосинкратички алгерски дијалекат.[4]

Преглед

Године 1861, лингвистичар Мануел Мила и Фонталас каталонски језик је подијелио на два главна дијалекта: западни и источни.[8][5] Најочигледнија фонетичка разлика је у ненаглашеним a и e, који су се у источним дијалектима спојили у /ə/, док у западним дијелтима остају раздвојени као /a/ и /e/.[4][8] Постоји још неколико разлика у изговору, вербалкој морфологији и вокабулару.[6]

Западни католонски обухвата два дијалекта: сјеверозападни и валесијански; источни каталонски обухвата четири дијалета: средишњи, балеарски, сјеверни и алгерски.[8] Сваки дијалекат се даље може подијелити на наколико поддијалеката.

Постоје два говорна стандарда за језике засноване на источним и западним дијалектима:

  • У Каталонији, Институт за каталонске студије регулише говорни стандард заснова на средњокаталонском, који има највећи број говорника[8] и говори се у густо насељеном подручју покрајине Барселоне, источној половини покрајине Тарагона и у највећем дијелу покрајине Жироне.[8]
  • У Валенсији, Језичка академија Валенсије примјењује Фарбанове смијернице на валенсијански варијетет и регулише алтернативни говорни стандард заснован на јужноваленсијанском поддијелекту. Упркос томе што има мање говорника него средњоваленсијански поддијалекат,[10] јужноваленсијански је био под мањим утицајем шпанског језика. Говори се на југу и сјеверу покрајине Валенсије и великом дијелу покрајине Алакант, у градовима као што су Гандија, Алкој и Хатива.[10]

Бројнији говорници каталонског језика од Валесијанаца су само Каталонаци, што значи да Валесијанци чине прибложно трећи укупног броја говорника каталонског. Стога, у смислу језичког сукоба, признање и поштовање двоструког стандарда, као и дуалне каталонско-валенсијанске деноминације,[11] смирује напете средишњо-периферне односе између Каталоније и Валенсијанске Заједнице.

Главна дијалектичка подјела каталонског језика[8][12]
Скупине ЗАПАДНА ИСТОЧНА
Дијалекти Сјеверозападни Валенсијански Средњи Балеарски Сјеверни Алгерски
Подручје Шпанија Француска Италија
Покрајине Љерида, источна половина Тарагоне, Ла Фрања Валенсијанска Заједница Покрајине Барселона, западна половина Трагона, већина Жироне Балеарска Острва Русиљон/Сјеверна Каталонија Град Алгеро на Сардинији

Референце

  1. ^ Feldhausen 2010, стр. 6.
  2. ^ Wheeler 2005, стр. 2.
  3. ^ Costa Carreras 2009, стр. 4.
  4. ^ а б в Moll 1958, стр. 47.
  5. ^ а б Enciclopèdia Catalana, стр. 634–635.
  6. ^ а б Wheeler 2005, стр. 1.
  7. ^ Costa Carreras & Yates 2009, стр. 5.
  8. ^ а б в г д ђ е Feldhausen 2010, стр. 5.
  9. ^ „Catalan”. Ethnologue. „Central Catalan has 90% to 95% inherent intelligibility for speakers of Valencian (1989 R. Hall, Jr.)” 
  10. ^ а б Xarxa Cruscat de l'Institut d'Estudis Catalans
  11. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2015. г. Приступљено 09. 11. 2017. 
  12. ^ Wheeler 2005, стр. 2–3.

Литература

Шаблон:Дијалекти каталонског језика