Са Љубом Тадићем, 1963. године Награда Удружења Драмских уметника СР Србије, део породичног легата породице Жигон у Адлигату Стево Жигон (Љубљана , 8. децембар 1926 — Београд , 28. децембар 2005 ) био је српски и југословенски филмски телевизијски и позоришни глумац и режисер .
Стево Жигон рођен је 8. децембра 1926 . године у Љубљани , у кројачкој породици словеначког порекла, од оца Штефана и мајке Марије Жигон, родом из Трста . Отац му је био припадник Соколског покрета а његова тетка била собарица краљица Марије . Његови родитељи су се након доласка Мусолинија и фашиста на власт 1922 . године, иселили из Италије у Љубљану , где је Стево од 1937 . године похађао гимназију, а 1945 . године матурирао. Фебруара 1942 . године постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Као млад човек, годину дана је провео затворен у немачком , белогардејском и италијанском затвору, последње две године рата је провео у злогласном конц логору Дахау , од децембра 1943 . до маја 1945 . године, где је и научио немачки језик . Због знања језика и познавања менталитета, врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.[ 1]
Студирао je глуму у Љубљани , где је завршио један семестар на Академији за глумачку уметност и Лењинграду , где је студирао од 1946 . до 1948 . године на тамошњем Лењинградском театралном институту.[ 1] 1952 . у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду .[ 2] Академији за позоришну уметност је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949 . Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу , који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) и Атељеу 212 , а све више се окреће режији.[ 3] 1950 . двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген 1970 ), за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном , као и ону у филму Рондо 1966 ). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у ТВ серијама Отписани Повратак отписаних [ 1]
Године 1968 . за време јунских студентских демонстрација у Београду, његова појава у дворишту Филозофског факултета и његов наступ са инсертом из позоришног комада „Дантонова смрт Робеспјера са његовим говором на суђењу Дантону, изазвала је експлозију одушевљења студената који су га слушали и гледали: „... када гледамо како се ови маркизи и грофови Револуције коцкају, када њих гледамо с правом се можемо упитати јесу ли они опљачкали народ...! Нема споразума, нема примирја са људима за које је Република шпекулација, а Револуција занат!!.. “[ 1]
По идеолошком опредељењу се изјашњавао као комуниста и био је поштовалац Стаљиновог лика и дела. Категорично је бранио идеје атеизма .[ 1]
На првим вишестраначким изборима у Србији 1990 . године био је кандидат Социјалистичке партије Србије (СПС) за народног посланика, али није изабран.
Супруга Јелена и ћерка Ивана су такође познате глумице, а син Никола Жигон је сликар. Његов ванбрачни син Вид Жигон (1971 ) живи у Словенији .[ 4]
Преминуо је 28. децембра 2005 . године у Београду . Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду .[ 5]
Драга Рут (у Мостару ), 1954 .Агонија (у Малом театру у Москви), 1979 .Ожалошћена породица (у Бољшом драматическом театру у Лењинграду ).Режирао је у следећим позориштима:
Народно позориште у Београду — Ромео и Јулија 1981 , Госпођица Јулија (Стринберг) — 1994 , Идиот (Фјодор Михајлович Достојевски) — 1995 , Галеб (Чехов) — 2000 .Југословенско драмско позориште ,Театар поезије ,Академско позориште ,и у градовима: Нови Сад , Вршац , Сомбор , Бања Лука , Дубровник , Битола , Зеница , Зајечар , Крагујевац , Љубљана ... Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична.
1950▼
1960▼
1970▼
1980▼
1990▼
Укупно
Дугометражни филм
5
8
12
12
3
40
ТВ филм
0
24
20
5
6
55
ТВ серија
0
5
7
7
5
24
ТВ мини серија
0
0
2
2
0
4
Кратки филм
0
0
0
2
0
2
Укупно
5
37
41
28
14
125
Написао је:
„Стево Жигон — хроника “
„Монолог о позоришту “
„Драматизације и адаптације “
Жигонов гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу Орден рада са златним венцем ,Седмојулска награда ,Златна арена , 1970 . године,Статуета „Јоаким Вујић“ ,Награда „Бојан Ступица“ ,Плакета московског Малог театра,
Плакета ЈДП ,Плакета Народног позоришта у Београду ,Медаља почасног грађанина Русије,
Златна медаља „Николај Мордвинов“,
Гран при фестивала „Златни витез“ у Москви ,
Добричин прстен , 2002 . године.
