Рођен је 27. априла1919. године у Мирној Печи, код Долењске, у сељачкој породици. Основну школу похађао је у родном месту. После завршеног шестог разреда пошао је на касапски занат у Љубљану и у исто време похађао трогодишњу занатску школу. Године 1934, вратио се кући и радио код брата у касапници.
Године 1936, јавио се у Подофицирску морнаричку школу, али га је лекарска комисија одбила због неке срчане мане. Годину дана потом, радио је као касапски помоћник у Новом Месту. Године 1937. вратио се кући, све док 1940. није позван је у Југословенску војску, у коњички ескадрон гарде, где је завршио Трупну подофицирску школу Југословенске војске.
За кратко време је учествовао у борбама, као што је био напад на белогардистичко упориште Ајдовец11. и 12. децембра 1942. и уништење фашистичке посаде у Добу 26. и 27. децембра. Штаб бригаде је 2. јануара1943. предложио Главном штабу Словеније једанаест бораца и официра за одликовање, међу којима и Поточара. Дана 20. фебруара, постао је заменик команданта, а средином јула 1943, командант бригаде „Матија Губец“.
Од 24. до 27. јула, Гупчева, Томшичева, Цанкарева и Шерцерова бригада напале су јако непријатељско упориште у Жужемберку, где се налазило око 500 италијанских војника и белогардиста. Бригаде су силовитим нападом истерале непријатеља из Жужемберка и нанеле му тешке губитке. У тим се борбама истакао Стане Поточар, након чега је био посебно похваљен. Дана 14. септембра 1943, Главни штаб је захтевао да му се поднесу предлози за именовање официра. Лазар је тада добио чин мајора.
Дана 18. марта 1944. године, Штаб Деветог корпуса предузео је офанзивне ударе на немачка упоришта у Годовичу, Хотедршчици и Идрији, а средином априла, 31. дивизија је разрушила пругу од Ракека до Диваче и пут Постојна–Раздрто–Трст и Раздрто–Випава. Крајем јуна, 31. дивизија је у четири дана рушила железничку пругу у Башкој грапи и поразила неколико непријатељских група. У летњој немачкој офанзиви против јединица Деветог корпуса, 31. дивизија је имала задатак да око 180 тешких рањеника и болесника пренесе на Кочевски рог, у тамошње партизанске болнице. Након уништења домобранског упоришта у Чрном Врху1. септембра 1944, у чему је учествовала и 31. дивизија, Главни штаб Словеније изрекао признање и похвалу свим борцима, подофицирима, официрима и политичким комесарима.
После командовања 31. дивизијом, Поточар је почетком септембра 1944. постављен за команданта Деветог корпуса, при чему је унапређен у чин пуковника. Тада је корпус водио борбе против непријатељских јединица у Словеначком приморју. Јануара1945. године, Поточар је отишао у Долењску, одатле Београд, а у априлу у Совјетски Савез на виши војни курс. После завршеног курса, априла 1946. се вратио у Југославију.
Послератни период
После рата, био је прво командант 23. ударне српске дивизије, затим командант Одреда ЈА на Слободној Територији Трста од 1946. до 1947. године. Од 1950. до 1952. завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Дана 22. децембра1952, унапређен је у чин генерал-мајора ЈНА. Постао је командант 24. дивизије скопске војне области, затим начелник Штаба скопског војног подручја и командант 60. дивизије загребачке војне области. Као командант мариборског војног подручја, 22. децембра 1960, унапређен је у чин генерал-потпуковника ЈНА. Затим је отишао у Сарајево и постао помоћник команданта за позадину сарајевске армијске области. Као командант војне области, 22. децембра 1971, унапређен је у чин генерал-пуковника ЈНА.
Поред тога је вршио и низ партијских функција. Био је члан дивизијског комитета, члан Опуномоћства Скопске армијске области, члан Опуномоћства Загребачке војне области, члан Опуномоћства СКЈ за Љубљанско војно подручје, члан Опуномоћства Сарајевске армијске области, члан Опуномоћства СКЈ за ЈНА, члан Централног комитета СКЈ и члан Комисије Извршног комитета Председништва СКЈ за општенародну одбрану.
.jpg)
