Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је у току Народноослободилачког рата, од 1941. до 1945. године прешао ратни пут дуг око 20.000 километара.[1] Почетак рата 6. априла 1941. године затекао га је у Загребу, а почетком маја је прешао у Београд, одакле је илегално боравећи у окупираном граду, руководио припремама за оружани устанак, као и првим устаничким акцијама. Половином септембра 1941. године прешао је на ослобођену територију и од тада па до краја рата је непосредно руководио оружаним јединицама Народноослободилачког покрета.
Као председник НКОЈ-а Тито је водио и међународне разговоре, најпре са савезничким војним мисијама, а потом и са представницима Савезничких снага. Прво Титово ратно путовање ван Југославије било је јуна 1944. године када је неколико дана провео у Барију, у Италији. Након тога је боравио на острву Вису, одакле је почетком августа поново отишао у Италију, где се у Напуљу12. августа сусрео са британским премијером Винстоном Черчилом. Половином септембра 1944. године, са Виса је отпутовао у Крајову у Румунији, одакле је 21. септембра отпутовао у Москву, где је водио разговоре са маршалом Јосифом Стаљином и другим совјетским руководиоцима. Из Москве се 28. септембра поново вратио у Крајову, где је боравио све до почетка октобра 1944. када је дошао у Вршац.
У току Народноослободилачког рата, Тито се као Врховни командант, заједно са другим члановима Врховног штаба, више пута налазио у озбиљној опасности од непријатеља, а међу најкритичније моменте спадају — крај новембра и почетка децембра 1941. након пада Ужица, марта 1943. током борби вођених у Четвртој непријатељској офанзиви, маја и јуна 1943. током борби у Петој непријатељској офанзиви, као и 25. маја 1944. године током немачког десанта на Дрвар. Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце и који је у тим борбама био рањен 9. јуна 1943. године на Озрену, током битке на Сутјесци.
Прву ратну годину Тито је започео у Загребу, а завршио у Подроманији, код Соколца. Током ове године Тито је боравио у западној Србији, Санџаку и источној Босни, боравећи дужи период у окупираном Београду (8. мај—16. септембар) и ослобођеним градовима Крупњу (22. септембар—15. октобар) и Ужицу (15. октобар—29. новембар). Другу ратну годину започео је у Бијелој Води, код Соколца, а завршио у Бихаћу. У овој години је боравио у источној Босни, северној Црној Гори и Босанској крајини, боравећи дужи период у Фочи (25. јануар—9. мај), Млиништу (14. септембар—8. октобар), Оштрељу (8. октобар—25. новембар), Босанском Петровцу (29. новембар—20. децембар) и Бихаћу (20. децембар—9. јануар ’43). Трећу ратну годину започео је у Бихаћу, а завршио у Јајцу. У овој години боравио је у Босанској крајини, Херцеговини, северној Црној Гори и источној Босни, боравећи дужи период у Цазину (9—27. јануар), селу Говза, код Фоче (2. април—2. мај) и Јајцу (25. август—6. јануар ’44). Четврту ратну годину Тито је започео у Јајцу, а завршио у Београду. Током ове године, боравио је у Босанској крајини, острву Вис и Београду, боравећи дужи период у Дрвару (15. јануар—25. мај), Вису (8. јун—18. септембар) и Београду (од 25. октобра). Од ослобођења Београда, октобра 1944. године Тито је боравио у њему и одатле руководио завршним операцијама за ослобођење Југославије. Овде је примио вест о капитулацији Нацистичке Немачке, 9. маја, као и вест о капитулацији немачко-квинслишких снага у Југославији, 15. маја 1945. године.
За време Народноослободилачког рата Тито је боравио на територији четири југословенске републике — Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Хрватске. Поред Београда, у коме је за време рата боравио два пута — од 8. маја до 16. септембра 1941. и од 25. октобра 1944. до 20. маја 1945. године, Јајце је место у коме је Тито најдуже боравио током рата, од 25. августа 1943. до 6. јануара 1944. године, где је са најближим сарадницима провео 135 дана. Током читавог Титовог ратног пута, од септембра 1941. до октобра 1944. године, о његовој, као и безбедности чланова Врховног штаба, бринули су припадници Пратећег батаљона Врховног штаба. Након ослобођења Београда, бригу о безбедности Врховног команданта преузела је тада формирана Гардијска бригада. Због истакнутих заслуга, његових припадника у борби, као и на извршавању задатака, Пратећи батаљон је јуна 1958. године одликован Орденом народног хероја.
1941. година
Загреб
Спомен-плоча на згради у Загребу, у којој је одржана седница ЦК КПЈ и ЦК КПХ 10. априла 1941.
У годинама пред почетак Другог светског рата у Југославији, генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито је боравио у Загребу, где се налазило и седиште Централног комитета КП Југославије. У периоду од 1935. до 1941. године Тито је становао на Стењевецу, у данашњој Улици керестиначких жртава број 1. Такође, користио је и стан-гарсоњеру у Улици Свети Дух број 103, а одлазио је понекад и код свог сестрића Мартина, који је становао на Грабовцу број 20, у кући коју је Веда Загорац, по Титовом налогу купила за потребе КПЈ. Поред ових станова, Тито се у Загребу, користио и раним другим становима, чланова или симпатизера КПЈ, у којима је одржавао састанке, саветовања и др. Често је навраћао и боравио на Трешњевци, у стану Кате Думбовић. У овом периоду Тито је чето одлазио у Београд, где се налазио део чланова Централног комитета. Октобра 1940. године у Загребу је у насељу Дубрава одржана Пета земаљска конференција КПЈ, на којој је Тито формирао ново руководство КПЈ и од тада се седиште ЦК КПЈ налазило у Загребу.[2][3]
Два дана потом, Тито је у Загребу одржао састанак с групом чланова ЦК КПЈ, ЦК КПХ и МК КПЈ за Загреб, а 10. априла на дан када су немачке трупе ушле у Загреб и када је проглашена усташкаНезависна Држава Хрватска, Тито је на Максимиру одржао заједничку седницу ЦК КПЈ и ЦК КПХ на којој је размотрена дотадашња ситуација и одлучено да се фашистичком окупатору пружи отпор, па је у вези с тим формиран Војни комитет с Титом на челу. Пошто се приближавао празник рада1. мај, Тито је 15. априла упутио Проглас народима и радничкој класи Југославије у коме је осуђено стварање НДХ, као и распиривање братоубилачке мржње. Осећајући потребу за ширим саветовањем руководства КПЈ, Тито је почетком маја 1941. године у Загребу одржао Мајско саветовање КПЈ коме су присуствовали делегати свих Покрајинских комитета, изузев из Македоније. На саветовању је анализиран Априлски рат и окупација Југославије и наглашено да КПЈ не признаје окупацију и да комунисти треба да се стану на чело ослободилачке борбе и да све партијске организације формирају Војне комитете који ће водити припреме за оружани устанак.[5][6]
Пошто је на саветовању одлучено да се седиште ЦК КПЈ пребаци из Загреба у Београд, Тито је 7. маја напустио Загреб и возом је преко Нове Градишке, Славонског Брода, Винковаца, Шида и Инђије стигао ујутро 8. маја 1941. у Земун и истог дана се бродом пребацио у Београд. Путовао је у пратњи Даворјанке Пауновић, која је била курир између ПК КПЈ за Србију и ЦК КПЈ. Титов одлазак у Београд организовао је Владо Поповић, делегат ЦК КПЈ при ЦК КПХ, који му је преко Вице Буљана набавио легитимацију и путну исправу на име инжењера Славка Бабића.[5]
Окупирани Београд
По доласку у Београд, Тито је прва два дана провео у стану породице партијског активисте Василија Раичковића на Врачару, у Тополској улици број 14, где је илегално становао и члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. Овде се Тито сусрео са члановима ЦК КПЈ који су боравили у Београду, секретаром ЦК СКОЈ-а Ивом Лолом Рибаром и Светозаром Вукмановићем Темпом, који је руководио централном партијском техником. Потом је прешао у стан партијског активисте инжењера Светозара Савичевића у Звечанској улици број 44. Пошто је у близини овог стана живео један виши немачки официр, Тито се у другој половини маја преселио у вилу Владислава Рибникара, на Дедињу, у Ботићевој улици број 5. Овде је провео неколико дана и потом се преко Милентија Поповића преселио у кућу Мирка и Вере Ненадовић. Ова кућа налазила се у тада још не изграђеном делу Дедиња, у Новој улици (данас Улица Јована Жујовића) код Железничке болнице (данас болница „Др Драгиша Мишовић”). Ненадовићи су били симпатизери КПЈ и још пре рата је у њиховој кући, изграђеној 1940. године, било направљено илегално склониште за потребе КПЈ. Тито је у овој кући боравио пуна три месеца, а током његовог боравка нико из руководства КПЈ, изузев Милентија Поповића, није знао где се налази кућа у којој станује. Везу са другим члановима ЦК КПЈ и курирским пунктовима Тито је одржавао преко групе курира у којој су били — Даворјанка Пауновић, Гроздана Белић, Лула Планојевић и Буба Ђурђевић, која је била рођена сестра Вере Ненадовић, власнице куће.[7][8][9]
Током боравка у кући Ненадовића, Тито је користио и друге партијске станове. Седница ЦК КПЈ поводом напада на Совјетски Савез, одржана је 22. јуна 1941. у стану партијског активисте Воје Мрчарице у Молеровој улици број 43, а седница седница ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању устанка, 4. јула 1941. у вили Рибникара. Такође, коришћени су и станови у Француској улици, у Улици војводе Драгомира, у Ластовкој улици (данас улица Симе Лозанића) број 9 и др. Тито је скоро свакодневно долазио у вилу Рибникара, а ту су навраћали и други чланови руководства КПЈ — Иво Лола Рибар, Иван Милутиновић, Владимир Поповић, Ђуро Стругар, Драган Павловић, Темпо Вукомановић, Владимир Дедијер и др. Након хапшења Филипа Мацуре, партијског активисте и специјалног курира, који је половином августа 1941. ухапшен испред виле Рибникара, Тито је ређе долазио у вилу. Нико од Титових станодаваца, па ни партијских активиста који су долазили у контакт с њим, изузев чланова руководства КПЈ, нису знали ко је он стварно и коју функцију обавља, али су претпостављали да је високи функционер КПЈ.[7][8][10]
Пошто је на терену западне Србије створена ослобођена територија, Тито је одлучио да напусти окупирани Београд и на терену преузме непосредно руковођење партизанским одредима. Такође, осећала се потреба за одржавањем саветовања Главног штаба са представницима покрајинских војно-политичких руководства. Након одлуке да оде из Београда, Тито је 10. септембра напустио кућу Ненадовића и са Лолом Рибаром прешао на Вождовац у Кумодрашку улицу број 238, где је од краја јула становао Иван Милутиновић. Тито је овде боравио до 15. септембра 1941. године. Ноћ пред одлазак из Београда, 15/16. септембар провео је у кући Рибникареве комшинице Данке Павловић, у Ботићевој улици број 8.[2][3][11]
Одлазак на слободну територију
У пратњи Даворјанке Пауновић Зденке, Веселинке Малинске и Јаше Рајтера, Јосип Броз Тито је 16. септембра 1941. године напустио Београд и возом се упутио ка Ужичкој Пожеги. У групи која је пратила Тита на овом путовању био је и свештеник Драгољуб Милутиновић[а], из Ивањице, припадник четничког покрета Косте Пећанца и пријатељ Владислава Рибникара. Он је Титу дао четири четничке легитимације с којима је путовао на слободну територију. Група је са возом путовала до Сталаћа, али су због оштећења пруге на неколико места, стигли тек увече. Пошто је воз из Сталаћа полазио тек ујутру, ноћ су провели у једној кафани, а сутрадан 17. септембра су пругом узаног колосека наставили пут преко Крушевца, Краљева, Чачка и у вечерњим сатима стигли у Ужичку Пожегу. Овде су преноћили у хотелу „Томашевић” и растали се од попа Милутиновића. Сутрадан су фијакером кренули ка Косјерићу, али су стигли само до Ражане, јер се фијакериста бојао да иде даље. Потом су наставили пешке и стигли до превоја Букве, где су свратили у једну кафану и упали у проблем с четницима, али их је спасила легитимација попа Милутиновића. Након тога, у четничкој пратњи су отишли до села Бачевци, где су у сеоској школи затекли учитељицу Раду Обућину, која је била једна од веза Ваљевског партизанског одреда. Потом је у село стигла једна десетина Друге чете Колубарског батаљона Ваљевског одреда, али су код њих Тито и његова група изазвали подозрење. Десетар Александар Јовановић је најпре одбио да их спроведе у Штаб чете, али их је након инсистирања учитељице, ипак одвео до села Пријездића где је био Штаб Друге чете. У Штабу је Тита препознао стари комуниста Бранко Соларић, који га је познавао са робије, након чега је прешао у село Робаје, где се сместио у кући Секуле и Десанке Бојиновић, рођене сестре Драгојла Дудића. У овој кући се налазио Штаб Колубарског батаљона, а ту је био и Милош Минић, инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију при Окружном комитету КПЈ за Србију. Овде се Тито као командант Главног штаба НОП одреда Југославије ставио на чело партизанских снага.[14][15]
Столице код Крупња
Исте вечери по доласку на слободну територију, Тито је послао курира у Штаб Драже Михаиловића и уговорио састанак с њим. Пре тога се Милош Минић два пута састао са Михаиловићем и неуспешно покушавао да га наведе на сарадњу с партизанима. Сутрадан 19. септембра 1941. Тито је са Милошем Минићем, Обрадом Стефановићем и Војиславом Рафаиловићем, у пратњи групе партизана отишао у село Струганик, где се у летњиковцу породице Живојина Мишића сусрео са вођом Четничког покретапуковникомДрагољубом Михаиловићем, с којим су били Драгиша Васић, мајорАлександар Мишић и пуковник Драгослав Павловић. Пошто нису успели да се договоре око заједничке борбе против окупатора, успели су да постигну заједнички договор о узајамном ненападању између четника и партизана. Након састанка, Тито се вратио у Робаје, где је остао до 21. септембра, када је пошао у ослобођени Крупањ. Са Титом је тада пошла Даворјанка Пауновић, као његова ратна секретарица, док су се Веселинка Малинска и Јаша Рајтер вратили у Београд. Тита и Зденку је на путу за Крупањ пратио Милош Минић и двојица партизана. Ишли су дужим путем, преко села Причевића, како би заобишли Ваљево. У селу Бранговићу су ручали у кући Живорада Милетића, а потом су преноћили у селу Беомужевићу у кући Вељка Ранковића, где је био Штаб Ваљевског одреда и где су тада били Драгојло Дудић и Милка Минић. Сутрадан је Тито аутомобилом, који су заробили ваљевски партизани, продужио за Крупањ. По доласку у један од првих ослобођених градова у Југославији, Тито се сусрео са тројицом чланова Главног штаба, који су напустили Београд 18. септембра — Александром Ранковићем, Ивом Лолом Рибаром и Иваном Милутиновићем. Потом се сместио у управној згради рудника „Столице”, који се налази у близини оближњег села Брштица.[14][16]
У Столицама је Тито боравио до 29. септембра, а током његовог боравка овде је 26. септембра 1941. одржано саветовање Главног штаба НОПО Југославије, коме су поред чланова Главног штаба присуствовали и представници покрајинских руководстава из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, као и представници оближњих партизанских одреда. На овом саветовању су анализирана дотадашња искуства, размотрено питање даље ослободилачке борбе и донете значајне одлуке за учвршћење и развијање даље борбе. Били су формирани Главни штабови у свим покрајинама, а Главни штаб је био преименован у Врховни штаб. Такође на овом саветовању је био усвојен и јединствен назив за борца — партизан и његова спољна ознака – црвена звезда петокрака. У Столицама је 29. септембра била формирана Стража Врховног штаба НОПОЈ, а за Титовог личног пратиоца је био постављен Бошко Чолић.[17][18]
Током боравка у Загребу, овде је почетком маја одржано Мајско саветовање КПЈ. Из Загреба је возом стигао у Земун, а одатле се бродом пребацио у Београд.[4]
Током боравка у Београду Тито је боравио на неколико локација, а најдуже у кући породице Ненадовић на Дедињу. Често је боравио и у кући Владислава Рибникара, где је 4. јула одржана седница ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању устанка.[19]
Из Београда је Тито возом стигао до Пожеге, где је преноћио. Сутрадан се пребацио у Косјерић, а одатле је преко Бачеваца и Пријездића стигао у Робаје.[20]
Током боравка у Толисавцу, Тито је неколико пута одлазио у ослобођени Крупањ и друга околна места. Из Толисавца се преко Крупња, Рујевца и Љубовије упутио у Ужице.[22]
Ужице је ослобођено 24. септембра и било је центар слободне територије познате као „Ужичка република”. Током боравка у Ужицу Тито је боравио у просторијама Народне банке, где је сада смештен Народни музеј. Одавде је 26. октобра отишао у Брајиће, на поновни састанак с Дражом Михаиловићем.[23]
Након пада Ужица, Тито се преко Чајетине пребацио на Краљеву Воду, где је преноћио, а сутрадан је преко села Мала Расница и Сеништа дошао у Радоињу, код Нове Вароши и одатле прешао у Горњу Дренову.[24]
У Горњој Дренови Тито је боравио од 2. до 4. децембра, а потом је 5. и 6. децембра боравио у Избичању, након чега се опет вратио у Горњу Дренову, где је 7. децембра одржана седница Политбироа ЦК КПЈ. Након тога 10. децембра је прешао у Доњу Дренову.[25]
У Подроманији је боравио од 29. до 31. децембра, а потом је прешао у заселак Добродол, код Бијелих Вода, где је било седиште Главног штаба НОПО Босне и Херцеговине. Овде је дочекао Нову 1942. годину.[29]
Након напуштања Бијелих Вода, Тито је преко Шахбеговића и Пустог Села стигао у Имамовиће, где је преноћио и сутрадан наставио пут преко Вртука и Иванчића до Доњих Чевљановића. У току боравка у Чевљановићима, одлазио је у Иванчиће, где је 7. и 8. јануара одржано саветовање ПК КПЈ за Босну и Херцеговину са члановима ЦК КПЈ.[30]
Преко Романије Тито је стигао у село Ракова Нога, где је преноћио, а потом наставио према Подроманији, где је такође преноћио. Након тога, без већег одмора је преко Доње Винче стигао у Горњу Буквицу, где је преноћио и потом отишао у Горње Боговиће.[32]
Фоча је ослобођенa 20. јануарa и било је центар слободне територије познате као „Фочанска република”. Током боравка у Фочи, Тито је најпре боравио у хотелу „Герстл”, где је сада смештен Музеј Стара Херцеговина, касније у згради железничке станице. Тито је из Фоче одлазио у околна места, а од 28. фебруара до 1. марта је боравио у Чајничу, где је присуствовао формирању Друге пролетерске бригаде.[34]
Након напуштања Брода, прешао је у Шћепан Поље, где је два дана боравио у шуми на саставу река Таре и Пиве, где настаје Дрина. Потом је неколико дана боравио у засеоку Лијећевине.[36]
Преко села Недајно, где је преноћио, Тито се пребацио на Црно језеро, на Дурмитору, где је 21. и 22. маја одржано саветовање са војно-политичким и партијским руководиоцима из Црне Горе и Санџака. Одавде се враћа у село Недајано, где је поново преноћио и преко села Крстац (потопљено Пивским језером) стигао у Плужине.[37]
Након напуштања Плужина Тито прелази на Велико језеро, на Биочу, где остаје до 12. јуна, а затим прелази у засеок Граб (Изгори), где остаје до 14. јуна. Након тога прелази у Тјентиште, у чијој је околини на брду Кошур преноћио, па је прешао у околину села Тођевац, где је такође преноћио.[39]
Преко села Грандића и Крушева, дошао је на пропланак Бојишта где је у истоименој шуми, кроз коју води пут од Крушева ка Врбници остао до 24. јуна. Овде је 19. јуна одржана седница ЦК КПЈ на којој је донета одлука о походу у Босанску крајину.[40]
Поход у Босанску крајину започео је 24. јуна из села Врбнице, на Зеленгори и настављено је преко Трескавице. У подножју Трескавице, Тито је 28/29. јуна преноћио у селу Дејчићи, а потом је до 1. јула боравио у засеку Горње Село у Горњoj Пресјеници, где је 30. јуна одржана седница ЦК КПЈ на којој је анализирана дотадашња ситуација.[41]
Из засеока Горње Село поход је настављен преко Бјелашнице, након чега је 4. јула стигао у села у подножју Битовње. Потом је преко Реповца стигао у Гобеловину, где је боравио од 5. до 7. јула, а онда је прешао у Сеоницу, где је боравио од 7. до 9. јула.[42]
Након напуштања Соколове Куле, Тито је стигао у Уздол, где је сачекао извештај о нападу на Прозор и потом је преко Горње Крањчице и Дуге стигао у ослобођени Прозор, где је преноћио. Сутрадан је прешао у Ометала, где је боравио до 19. јула. Овде је 14. и 15. јула имао сусрете са војно-политичким руководством Далмације.[44]
Из Ометала Тито се пребацио преко Макљена у село Пидриш, у чијем засеоку Засталаћи, је боравио до 23. јула. Овде је Штабовима бригада издао наређења о нападима на Купрес, Бугојно, Дувно и Шујицу.[45]
На планини Цинцар Тито је боравио на пропланку Ћурков долац. Овде је имао поновне контакте са војно-политичким руководством Далмације, као и са војно-политичким руководством Босанске крајине. Након ослобођења Ливна, Тито је 13. августа боравио у граду, али се вратио на Цинцар.[47]
По напуштању Цинцара, Тито је преко села Долац и Видимлије, где је преноћио, стигао у село Врба одакле је отишао у шуму Бусија, где је боравио скоро месец дана. Овде је 21. августа била одржана седница ЦК КПЈ на којој је анализиран дотадашњи ток похода у Босанску крајину, а 8. септембра седница ЦК КПЈ посвећена разматрању ситуације у осталим деловима Југославије. У току боравка у Бусији, Тито је 4. и 5. септембра посетио Босански Петровац и Дрвар, где је преноћио.[48]
После пада Јајца и Мркоњић Града, Тито је преко села Роре, Прекаје и Мокроноге стигао у Дрвар, а потом преко Босанског Петровца стигао на превој Оштрељ. Овде се сместио у једном вагону на железничкој станици на прузи уског колосека Бравско—Дрвар. У току боравка на Оштрељу, Тито је од 17. до 19. октобра боравио у Дрвару; 28. октобра, 7. и 13. новембра у Босанском Петровцу; након ослобођења Бихаћа, боравио половином новембра у Бихаћу, а 23. и 24. новембра на Грмечу у посети радионици Врховног штаба. На Оштрељу Тито је донео одлуку о формирању АВНОЈ-а, као и наредбу о формирању првих дивизија и корпуса НОВЈ.[50]
Из Оштреља, Тито је преко Босанског Петровца стигао у Бихаћу, где је 26. и 27. новембра присуствовао Првом заседању АВНОЈ-а, а потом се вратио у Босански Петровац.[51]
Током боравка у Босанском Петровцу, Тито је 6. децембра присуствовао Првом конгресу АФЖ, а 13. децембра је боравио у Бихаћу, где је присуствовао народном збору.[52]
Током боравка у Бихаћу, Тито је од 27. до 29. децембра присуствовао Првом конгресу УСАОЈ-а, а обилазио је и околна места. У Цазину је боравио 23. децембра на народном збору, где је по први пут јавно рекао да се зове Јосип Броз и да је металски радник из Хрватског загорја, а 25. децембра је боравио у Слуњу, у обиласку Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. На православни Божић 7. јануара 1943. године у пратњи војно-политичког руководства Босанске крајине је у Јасеници извршио смотру Четврте крајишке дивизије.[53]
Након напуштања Острожца, Тито је преко Бихаћа и Босанског Петровца прешао у Дрвар. Овде је одржао састанак са војно-политичким руководством Босанске крајине.[55]
По напуштања Дрвара Тито је дошао у Ливно, где је преноћио, а потом прешао у Горњи Жабљак, где је боравио до 3. фебруара. Након тога је отишао у рударско насеље Тушницу, где је боравио до 7. фебруара.[56]
Из рудника Тушница, Тито је преко Голињева и Подгаја дошао у Томиславград, где се сместио у фрањевачком самостану. Овде је одржао саветовање са војним руководиоцима Прве, Друге и Треће дивизије и разрадио план извођења противофанзиве.[57]
Након напуштања Томиславграда, Тито је дошао у Шћит, где је боравио у фрањевачком самостану. Сутрадан по доласку је са командантима бригада из Треће дивизије извршио извиђање пложаја око Прозора, а 15. фебруара је одржао састанак са руководиоцима Прве, Друге и Треће дивизије и издао заповест о заузимању Прозора.[58]
Након напуштања Грачанице, Тито је отишао у Јабланицу, где је обишао срушени мост и наставио кроз Рамску клисуру до Макљена. Потом је од 5. до 8. марта боравио у Горњем Лугу, а од 8. до 11. марта поново у Грачац. У току боравка у Горњем Лугу, Тито је 5. марта донео наређење о форсирању Неретве и Јабланице и пребацивању рањеника преко остатака срушеног моста.[61]
После напуштања Грачаца Тито је поново обишао Јабланицу, пребацио се преко Неретве и краће се задржао у селу Крстач. Потом је од 12. марта до 16. марта боравио на планини Прењ кретајући се ка Борачком језеру.[62]
Нако преласка Прења, Тито је дошао на западну обалу Борачког језера, где је боравио до неколико дана. Потом је од 18. до 21. марта боравио у селу Разићима, а од 21. до 25. марта у селу Забрђанима, код Коњица.[63]
Из Драче је Тито прешао у Говзу, у чијој је околини боравио месец дана. Овде је у току Титовог боравака био организоавн рад ниже партијске школе, као и Више партијске школе (курс) при ЦК КПЈ. Такође, овде је донета одлука о увођењу официрских чинова у НОВЈ.[65]
2. мај — 11. мај
Лакат Дрине
Након напуштања Говзе, Тито је преноћио у Грандићима. Сутрадан је код Поповог Моста прешао преко Сутјеске и преко Ћурева дошао до заравни у лакту Дрине (у близини места где она настаје спајањем Таре и Пиве), где је боравио од 3. до 11. маја. Током боравка овде Тито је размишљао о продору снага НОВЈ у Србију, односно у Метохију, па је с тим у вези формирао Дринску оперативну групу.[66]
Са лакта Дрине Тито је кренуо преко Шћепан Поља, Мештревца, Слатине и Бобова и 13. маја стигао до Левера Таре, где је остао до 19. маја. Овде га је 15. маја затекао почетак битке на Сутјесци.[67]
Након напуштања Левер Таре, Тито је преноћио у Ђурђевића Тари, где је боравио део Врховног штаба. Након преласка Таре, они су кренули ка Жабљаку и стигли на Црно језеро, где је Тито боравио десетак дана. Одавде је Тито командовао јединицама НОВЈ и 26. маја одржао седницу Врховног штаба на којој је донео одлуку о пробоју из окружења ка источној Босни, преко Вучева и Сутјеске. Такође, овде је у Врховни штаб у ноћи 29/30. маја стигла прва савезничка војна мисија[68]
Одмах по доласку савезничке војне мисије, Тито је напустио Црно језеро и преко села Недајно, Подмилогора и Барни До стигао у кањон Пиве, где је 3. јуна одржан састанак Врховног штаба и ЦК КПЈ на којој је донета одлука да се пробој из окружења изврши у два правца. Сутрадан је кренуо према Мратињу одакле се пребацио на планину Маглић.[69]
У шуми код катуна Суха Гора Тито је 6. јуна одржао састанак са командантима Прве и Друге дивизије око правца пробоја из окружења, након чега је прешао на превој Драгош седло и одатле наставио кроз шуму Перућицу до кањона Сутјеске. У рејону Тјентишта и брда Озрен, Тито је 9. јуна био рањен од последица непријатељског бомбардовања. Након рањавања Тито је преко Милинклада и кањона Хрчавке прешао на Зеленгору, где је 11. јуна одржао састанак Врховног штаба на коме је донета одлука о пробијању свих јединица ка источној Босни. Потом је избио на Јабланово брдо, код села Љубина, а одатле наставио преко села Миљевина, Деролови и Божановићи до Боговића, где је боравио од 19. до 21. јуна.[70]
^Драгољуб Милутиновић (1900—1942), свештеник из Ивањице. Пре рата је био присталица покрета „Збор”Димитрија Љотића. После окупације, 1941. године приступио је четничкој организацији Косте Пећанца и постао четнички војвода, али није одобравао сарадњу са окупатором. Преко свог старог познаника Владислава Рибникара упознао је Јосипа Броза Тита, чији прави идентитет није знао, али је знао да је важна личност у комунистичком покрету. Обезбедио му је четири четничке легитимације с којима је Тито отишао на ослобођену територију и на том путовању га пратио од Београда до Пожеге. Почетком 1942. године, након сазнања да је пратио неког високог руководиоца КПЈ, самозвани четнички војвода Божа Јаворски га је на свиреп начин убио.[12][13]
.png)
