Пожаревац је значајан административни, економски и културни центар Србије, налази се на осамдесетак километара југоисточно од Београда. Смештен је између три реке: Дунава, Велике Мораве и Млаве и испод брда Чачалица. Територија данашње општине захвата површину од 491 km², од чега чак 39.240 хектара (односно око 80% укупне територије) чини обрадиво земљиште. Та земља представља и једно од највреднијих богатстава овог краја, плодну стишку равницу и поморавско, подунавско и млавско приобаље. Састоји се од 2 градска (град Пожаревац и велики енергетски центар Костолац) и 24 сеоска насеља, у којима живи око 90.000 становника.
Пожаревац је, како привредни и културни, тако и административни центар и седиште Браничевског округа, од великог значаја за цео регион. Браничевски округ поред Пожаревца обухвата и општине Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће и Петровац.
Добра саобраћајна повезаност и велика природна богатства округа учинили су да Пожаревац постане веома развијен индустријски центар бивше Југославије, али рат и тешка економска ситуација су у последњој деценији 20. века узроковали пропаст значајног дела индустријских постројења. Зато је привреда насеља у лошијем положају а запосленост становништва мања него током поратног развоја. Најпознатије предузеће је прехрамбена фабрика „Концерн здраве хране Бамби“, једина преостала велика фирма. Данас се јавља све више малих предузећа која представљају окосницу развоја региона.
Пожаревац се први пут помиње 1467. године у турском дефтеру као село у нахији Лучица које је имало 49 домаћинстава. Био је део мулка (добра у пуној приватној својини) санџак-бегаСмедеревског санџакабали-бега Јахјапашића. Место је брзо напредовало и 1476. године у њему су пописане 123 куће, од тога 20 удовичких. Крајем XV или почетком XVI века Пожаревац је запустео и поново је насељен тек 1521-23.[2]
Место је постало познато после Пожаревачког мира закљученог 1718. године између Аустрије и Турске. Прва школа и једна од најстаријих у Србији основана је у оквиру локалне православне цркве још 1733. године (данас носи име Доситеја Обрадовића).
Процват доживљава доласком књаза Милоша Обреновића на власт. Његовом заслугом у Пожаревцу је 1819. године подигнута Саборна црква, двор-конак (1825. године), нова чаршија (1827. године) и на крају, за време његове друге владавине, Љубичево (1860. године чије уређење је наставио и кнез Михаило Обреновић).
Године 1842. Пожаревљани су добили позориште, где је одржана и премијера „Ромеа и Јулије”, и уопште неког дела Вилијема Шекспира, на Балкану. А нека од најзначајнијих имена српске науке и уметности потичу или су значајан део свог живота и каријере провели управо у Пожаревцу ("можемо рећи да у вароши Пожаревцу већина Пожаревљана нису варошани, а већина варошана нису Пожаревљани“ како је то написао М. Миладиновић).
У време Краљевине СХС/Југославије град се развијао споро до друге половине '30-тих, када је подигнута зграда гимназије и планирана градња других објеката.[3]
На територији општине и округа налазе се изузетно богати и бројни археолошки локалитети, од којих су најзначајнији Лепенски Вир (Голубац), Маргум (Дубравица), Виминацијум (Костолац) и локалитет Рукумија. У атару Кличевца пронађена је и светски чувена Велика мајка (или Кличевачки идол) из бронзаног периода.
Пожаревац је административно и политички организован као град са две градске општине, Пожаревац и Костолац. Пожаревац се састоји из следећих месних заједница:
У насељу Пожаревац живи 33.382 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39.1 година (37.8 код мушкараца и 40.3 код жена). У насељу има 14622 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2.85.
Према попису[2] из 1834. године Пожаревац је трећи град по броју становника (2.941) у Кнежевини (Шабац 3.398 и Београд 7.033). У периоду од 1859. до 1874. године, Пожаревац (5.309 становника у 1859., 6.062 у 1863ј) е био други град по броју становника у Кнежевини Србији (највеће насељено место је имало 18.860 и 14.860 становника) Од 1874. до 1878. године заузима треће место (Шабац 8.028 и Београд 27.605). Након уласка Ниша и Лесковца у састав Србије 1878. године Пожаревац (9.344) постаје пети по величини град, да би према попису из 1884. заузимао четврто место после Лесковца (10.870), Ниша (16.178) и Београда (35.483). Већ 1890. године Пожаревац (11.217) почиње успорени демографски развој, тако да је пада на шесто место, заостајући и за Крагујевцом (12.915) . И поред пада удела у укупном градском становништву, Пожаревац и према попису из 1931. године је трећи град по броју становника у границама бивше Кнежевине Србије.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
^ абАлександар Крстић, "Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и Јужне Угарске у 15. и првој половини 16. века, Историјски часопис LII (2005), стр. 170, 174
^Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN978-86-84433-00-0.
Литература
Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
.svg)
_05.jpg)
_1386873750.jpg)
