PROFILPELAJAR.COM

Патријарх српски
Патријарх српски
	Грб Српске православне цркве
	Застава патријарха српског
	На функцији; Патријарх српски Порфирије; од 18. фебруара 2021.
Ословљавање	Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Тип	врховни поглавар цркве
Скраћеница	Његова светост
Резиденција	Краља Петра бр. 5, Београд, Србија
Седиште	Архиепископија београдско-карловачка
Дужина мандата	доживотни
Функција	Патријарх српски
Претходник	Патријарх српски Иринеј; (2010—2020)
Основано	1346.
Оснивач	Јоаникије II
Плата	169.740 српских динара месечно 2022. године
Веб-сајт	www.spc.rs

Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве

Патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) врховни је поглавар Српске православне цркве.

Предсједник је Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Од 18. фебруара 2021. патријарх српски је Порфирије (46. по реду).

Титуле

Титула првог патријарха самосталне српске цркве Јоаникија II није сасвим сигурна. У предговору Душановог законика назива се он „преосвећеним патријархом кир Јоаникијем”, дакле без праве и потпуне титуле. У писму папе Инокентија IV које је било упућено патријарху Јоаникију из Авињона, крајем 1354, пише: патријарху Србије (Joanichio Patriarchae serviae). Прва титула је могуће, гласила: "патријарх Србима — српски (Србљем). Ширењем српске цркве на грчке области и титула је проширена и Јоаникије је назван патријархом „Србљем и Грком”.^[2]

Након уједињења обласних српских цркава 1920 било је неколико званичних верзија титуле српског патријарха.

Прва је била Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.^[3] Уследила је: Димитрије, Божјом вољом први српски Патријарх обновљене Српске Патријаршије, Архиепископ Пећски и Карловачки и Митрополит Београдски.^[4] Архиепископ Београдски, Патријарх Српски, Димитрије.^[5] Димитрије, Први Патријарх Српски, Архиепископ Пећски и Митрополит Београдско-Карловачки.^[6] Од 1922. до данас је оваква титула: Архиепископ Пећски, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски^[7] Разлика је само што је временом изостављено слово с код пећски, па је у данашњој титули пећки, како је било и 1940. године.^[8]

Избор

Избор патријарха српског се врши на засједању Светог архијерејског сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три мјесеца од дана када се патријаршки престо упразни. Бира се између активних епархијских архијереја који управљају епархијом најмање пет година.

Патријарх српски се бира када је присутно најмање двије трећине чланова, под предсједништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жријебом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само једним гласом.^[9]

Раније је патријарха српског бирао Изборни сабор Српске православне цркве којег су поред архијереја сачињавала и поједина свештена и световна лица.

Дјелокруг

Патријарх, као врховни поглавар Српске православне цркве, сем права која му дају канони и црквени прописи, има још и ова:^[10]

представља Српску православну цркву пред осталим аутокефалним црквама;
представља Српску православну цркву на црквеним, државним и народним свечаностима;
одржава јединство у јерархији Српске православне цркве;
посвећује по црквеним прописима, лично или преко овлашћених архијереја, лица изабрана за епархијске и викарне епископе;
освећује свето миро за цијелу Српску православну цркву;
даје одсуство епархијским архијерејима изван њихових епархија;
носи, као нарочито црквено одличје, бијелу панакамилавку с крстом и панагију свих српских светитеља, даровану од стране државе првом српском патријарху обновљене Српске патријаршије, која остаје као насљеђе свих патријараха;
првенствује при богослужењу, и ословљава се са „Свјатјејши” и „Светости”;
помиње се на архијерејским литургијама од архијереја у цијелој Српској православној цркви;
даје црквена одликовања и одличја, по уредби коју прописује Свети архијерејски сабор;
поставља декретом службенике по Уставу;
управља црквама и мисијским подручјима у иностранству, гдје нема организоване српске православне епархије.

О Српској патријаршији

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Након турског освајања Београда (1521) и победе и бици на Мохачу (1526) долази до значајних промена. У то време, под вођством смедеревског митрополита Павла започиње борба за обнову Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Током наредних година, Павле је постигао низ привремених успеха, поставши накратко архиепископ пећки и патријарх српски. Иако је његов покрет на крају доживео неуспех (1541), тежња ка обнови Српске патријаршије није напуштена.

Прилика за обнову се појавила нешто касније, у време када је знатан утицај на турском двору имао везир (и потоњи велики везир) Мехмед-паша Соколовић (1555—1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан потврдио за првог патријарха обновљене Српске патријаршије са средиштем у Пећи (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Васељенској патријаршији.

Раздобље које следи обележено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увек уследила турска одмазда која је бивала све страшнија. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се: „… Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу”. Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. До обнове патријаршије долази тек 1920. године после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Српске православне цркве носи титулу: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Списак српских патријарха

	од	до	Патријарх
1.	1346	1354	Јоаникије II	архиепископ 1338—1346
2.	1354	1375	Сава IV
3.	1375	1379	Јефрем
4.	1379	1389	Спиридон
	1389	1390	Јефрем	поновни избор
5.	1390	1396	Данило III
6.	1396	1406	Сава V
7.	1406	1407	Данило IV
8.	1407	1419	Кирило I
9.	1420	1435	Никон
10.	1446	1446	Теофан
11.	1446	1453	Никодим II
12.	1453	1463	Арсеније II
	1463	1526		Патријаршија укинута
	1526	1541	Павле I	покушај обнове
	1541	1557		Патријаршија укинута
13.	1557	1571	Макарије
14.	1571	1575	Антоније
15.	1575	1586	Герасим
16.	1587	1587	Саватије
17.			Никанор I	из поменика
18.	1589	1591	Јеротеј
19.	1591	1592	Филип
20.	1592	1614	Јован
21.	1614	1647	Пајсије I
22.	1648	1655	Гаврило I
23.	1655	1674	Максим I
24.	1674	1690	Арсеније III
25.	1691	1710	Калиник I
26.	1711	1712	Атанасије I
27.	1712	1725	Мојсије I
28.	1725	1737	Арсеније IV
29.	1739	1746	Јоаникије III
30.	1747	1752	Атанасије II
31.	1752	1752	Гаврило II
32.	1752	1758	Гаврило III
33.	1758	1758	Викентије I
34.	1758	1758	Пајсије II
35.	1758	1758	Гаврило IV
36.	1758	1763	Кирило II
37.	1763	1765	Василије I
38.	1765	1766	Калиник II
	1766	1920		Патријаршија укинута
39.	1920	1930	Димитрије
40.	1930	1937	Варнава
41.	1938	1950	Гаврило V
42.	1950	1958	Викентије
43.	1958	1990	Герман
44.	1990	2009	Павле
45.	2010	2020	Иринеј
46.	2021		Порфирије