Миодраг Чеперковић (Руђинци, 23. новембар 1927 — Београд, 6. децембар 2006) био је рударски инжењер, један од оснивача и професор на Факултету организационих наука, од 1982. члан Њујоршке академије наука. Сматра се заслужним за грађење металске индустрије Србије.

Рођен је 23. новембра 1927. године у Руђинцима,^[1] код Врњачке Бање. Гимназију је завршио у Краљеву, Врњачкој Бањи и Крушевцу,^[1] од оца Миливоја.^[2]

У Други светски рат је отишао са непуних 17 година. Учесник је НОБ-а. Године 1944. био је водни делегат 1. чете 4. батаљона у Другој личкој пролетерској бригади.^[2] Ослобођење је дочекао рањен, у Шестој пролетерској бригади.^[3]

Након што је гимназију завршио у Крушевцу, уписао се на Рударско-геолошки факултет у Београду, где је дипломирао 1950. године. Докторирао је на истом факултету на теми из области заштите на раду у рударству и металургији „Допринос борби против прашине у рударству и металургији” 1965. године.^[3]

Једанаест година је радио на Косову и Метохији. Почео је као погонски инжењер у РМК Трепча,^[4] у руднику „Стари Трг”. Након тога је обављао функцију директора рудника олова и цинка „Ајвалија” и „Кишница”, код Грачанице.^[3]

У оквиру рада у рударству, имао је велики успех у експлоатацији оловно-цинкане руде и реконструкцији неколико више старих рудника.^[3] У области металургије, на Косову и Метохији се истакао бројним пројектима. Изградио је Фабрику шавних цеви у Урошевцу, „Поцинковаоницу” у Вучитрну, Фабрику акумулатора и сумпорне киселине у Косовској Митровици.^[4]

Са Косова и Метохије је отишао у Београд, с намером да се запосли Рударско-геолошком институту у Земуну и да се бави проучавањем узрочника силикозе. Упоредо је као већ афирмисан стручњак истраживао рудна богатства,^[4] руда гвожђа, никла и кобалта на подручју Србије, као и на пројектовању и изградњи рудника гвожђа „Рудиште” и „Сува Руда”.^[3] Постављен је за првог директора новоформираног предузећа за истраживање руда гвожђа у Србији „Мокра Гора”.^[3]

Био је генерални директор нове Железаре у Смедереву, у периоду од 1960. до 1974. Прво је реконструисао погоне Старе железаре, а затим је радио на пројектовању, руковођењу комплетном изградњом и пустио је у рад већину основних производних погона интегралног металуршког циклуса за производњу гвожђа и челика: висока пећ (1971), конверторска челичана (1974), ваљаоница хладних лимова (1974). За ваљаоницу топлих лимова је потписао уговор о купопродаји опреме марке Тисен. Железара је изграђена захваљујући његовом залагању, и поред противљења бројних политичких кругова.^[1]

Током изградње железаре, настале су и Фабрика за производњу белог лима у Шапцу и Фабрику за производњу профила и профилисаних цеви у Алексинцу (почела са радом 1976), чији производни програм представља даљу прераду производне траке у Смедереву, с обзиром да је топла ваљаоница у Смедереву још увек била у изградњи.^[5]

Формирао је и руководио здруженим предузећем „Југометалкомбинат” у Београду,^[3] који је укључивао Железару Смедерево“, „Југометал – обојену металургију“ (основан 8. октобра 1946) и који се искључиво извозом и увозом метала, руда, кокса, али и процесне опреме за велики број предузећа у тадашњој Југославији и „Металсервис“, за унутрашњу трговину.

Добитник је Ордена заслуга за народ са златном звездом (1975) за посебне заслуге и постигнуте успехе у пословима од значаја за напредак земље.^[6]

Иако није имао времена да се бави политиком,^[4] године 1974. (или 1976) је смењен са свих функција, под оптужбом да је „техноменаџер”.^[3]

Након тога је радио као представник Привредне коморе Југославије у Каиру. Пошто је без нарочитог објашњења одатле отпуштен, радио је као директор представништва „Прогреса” у Њујорку, као представник „Металсервиса”, затим као представник „Београдске банке” у Њујорку, где је до 1983. радио на пословима стратешког развоја електропривреде и сировинске базе у Србији на пројекту у Аврамовићевом тиму. Такође је у банци „Мери Линч” из Њујорка био саветник за инвестирање у Србију и Црну Гору. Био је саветник за питања рударства и металургије у „Гоши” и председник Научног већа Института „Кирило Савић” у Београду.^[3]

Један је од оснивача,^[4] а радио је као ванредни професор, организовао и одржавао наставу на Факултету организационих наука у Београду.^[3]

Говорио је енглески, руски, немачки, а служио се италијанским и арапским језиком.^[3]

Аутор је пет књига и више од 40 научних и стручних радова, посвећених рудницима и рударима. Био је члан одбора за угаљ и челик ОУН-а и члан Академије наука у Њујорку (САД).^[1]

Преминуо је 6. децембра 2006. године у Београду, а сахрањен је три дана касније на Новом гробљу у Београду.^[1]

• „Приручник о заштити при подземном рударењу”, збирка прописа о радним односима (1968)
• „Црна металургија”, са Мирославом Стефановићем, поводом 25 година привреде и технике СР Србије (1971)
• „Заштита на раду”, уџбеник за ФОН (1973)
• „Друга личка пролетерска бригада - Сјећања бораца” - одељак У борбама на Сремском фронту и наступање до Загреба - „Од Шида до Чазме” (1988)^[7]
• „Несреће у рудницима: главни узроци несрећа у неким рудницима света” (1989)
• „Инфраструктура Србије”, у групи аутора (1995)
• „Сталаг 12 Д” (2003)
• „Металуршки комбинат Смедерево”, зборник прича о изградњи, заједно са Радославом Ранисављевићем

• Влада Вишњић
• Чедомир Јеленић
• Првослав Раковић
• Чистка либерала у Србији

• Стјеља, Ана (2014). Муслибеговић, Алма, ур. „Заслужни Срби : Миодраг Чеперковић -Градитељ металске индустрије Србије” (PDF). kWh Електропривреда Србије. Београд: ЈП Електропривреда Србије. 480. ISSN 1452-8452. 
• „In memoriam: Академик др Миодраг Чеперковић - Човек који је градио металску индустрију Србије”. Београд: Индустријски синдикат Србије. 9. 12. 2006. Приступљено 17. 2. 2018. 
• Таловић, Виолета (10. 7. 2005). „Човек је најдубљи рудник”. Вечерње новости онлајн. Београд: Компанија Новости. Приступљено 5. 2. 2018. 
• Фабрика хладно обликованих профила - Каталог (PDF). Алексинац: Сартид фахоп д. о. о. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 02. 2018. г. Приступљено 18. 2. 2018. 
• група аутора (1988). Друга личка пролетерска бригада - Сјећања бораца. Београд: Војноиздавачки и новински центар. Приступљено 18. 2. 2018. 
• Машовић, Душан, ур. (18. 4. 1975). „СО орден заслуге за народ СО златна звезда” (PDF). Службени лист на СФРЈ. Београд: Новинска установа Службени лист на СФРЈ. 19. Приступљено 18. 2. 2018.