После рата радио је у Југословенским државним железницама (ЈДЖ) и у Министарству саобраћаја ФНРЈ као надзорни инжењер и директор. У периоду од 1948. до 1953. године радио је у војној индустрији у Београду и Вогошћи као технички и генерални директор. Био је члан више одбора у Савезној привредној комори, Привредној банци Србије, Српској академији наука (САНУ) и др. Поред тога Раковић је био члан Општинског и Среског комитета Савеза комуниста Крагујевац. Почетком 1970-их био је председник Интересне заједице произвођача возила, члан одбора Југословенске банке за спољну трговину, Савеза за металну индустрију Савезне привредне коморе, потпредседник југословенско-италијанског друштва и члан више међународних организација за привредну сарадњу.
Оснивање фабрике аутомобила у Крагујевцу условило је потребу за образованијим кадром, тако да се међу резултате Раковићевог рада може сврстати и оснивање Машинског факултета у Крагујевцу, будући да је он основан како би се школовали инжењери неопходни за фабрику.[4]
Регионална привредна комора Крагујевац додељује награду "Првослав Раковић" за изузетан дугогодишњи лични допринос у развоју и унапређењу привреде.[5]
