Змај је митолошко биће присутно у предањима и вјеровањима свих Словена^[1][2].

Назив змај потиче од ријечи змија, као и од ријечи земља^[1][2][3]. Осим наведеног, општесловенског назива за змаја, у локалним традицијама неки крајева се такође могу пронаћи и други називи, као што су:

• арак (словен. arak), воз (словен. voz), драк (словен. drak), линтвер (словен. lintver) и линтверн (словен. lintvern) у Словенији;
• базилишко, вилозмај, војас, војаш, дракон и дрокун у текстовима код стари писаца из 17. вјека на Јадранском приморју;
• волокита (рус. волокита) у Орловској области;
• злина (буг. злина), змеи (буг. змеи), змејко (буг. змейко) и јунак (буг. юнак) у Бугарској;
• змеј (рус. змей) у Русији;
• змеј (мкд. змеј) и змех (мкд. змех) у Македонији;
• змек (чеш. zmek) у Чешкој;
• змиј (пољ. żmij), латавијец (пољ. latawiec) и смок (пољ. smok) у Пољској;
• змиј (укр. змій) и полоз (укр. полоз) у Украјини;
• ждрокун у околини Дубровника;
• качак у Хрватској;
• љубак (рус. любак) у Смоленској области;
• љубостај (рус. любостай) у Тамборовској области;
• мулавар у околини Новог Винодолског;
• носак;
• пазој, позој, позојак и појзија код Хрвата (у Загорју, Пригорју и Међимурју) и код Словенаца;
• шаркањ код Хрвата и Срба у Мађарској, код прикарпатски Словена и банатски Бугара, као и у повељи Херцега Стефана из 15. вјека^[2].

У народним предањима се често могу наћи и лична имена за поједине змајеве (што је слично предањима везаним за виле), као на примјер: Младен (у приповјетци Стојша и Младен), Стојан (у околини Сврљига), итд. Често се змајевима придодају и разни атрибути: велики, вртоглави, глухи, горски, горући, злобни, крилати, кудрави, љути, морски, немили, огњени, отравити, паклени, пламени, плахи, попадливи, силни, срдити, страховити, страшни и црни^[2].

Назив змај такође у неким крајевима може бити синоним за аждају, алу или ламју. Код хрватских приморских писаца називи змај огњени и змај паклени означавају синоним за ђавола^[2]. Назив ватрени змај у народним предањима такође означава метеорите који се понекад могу видјети ноћу како прељећу преко неба^[1].

У митологији и народним предањима постоје различити описа змаја који код Словена варирају, чак и у оквирима истог подручја. Према вјеровањима о изгледу и неким особинама, описе змаја можемо поделити у три групе:

1. на змајеве који се идентификују са метеоритима и огњеним птицама^[1][2],
2. на змајеве налик на људе^[1][2],
3. и на змајеве изједначене с великим змијоликим чудовиштима^[1][2],

И поред тога што се могу разликовати три групе змајева, тешко их је досљедно издвојити, јер се у скоро сваком вјеровању налазе поједини елементи из друге и треће групе^[2].

Заједничко за све описе змајева у предањима је то да нису у принципу зла бића и да имају способност да бљују ватру из уста.

Змајеви који се идентификују са метеорити и огњеним птицама се углавном јављају ноћу, лете преко неба и свјетле, и при том се чује звиждање, хујање и понекад тресак^[1]. Неки од описа овакви змајева присутни у предањима су:

• У Херцеговини змај је описан као крилата змија која лети испод облака и исијава варнице^[2];
• У источној Србији и у вјеровању племена Паштровић змај је описан као велика птица са змијским репом која лети ноћу и из које избија свеглост^[1][2].

Змајеви који се изједначавају с змијама се углавном описују као велики, снажни, зли, чудовишни гмизавци^[1]. Неки од описа овакви змајева присутни у предањима су:

• У околини Пољица змај је описан као биће у виду велике прождрљиве змије са птичјим крилима^[2];
• У околини Далбоког дола (буг. Дълбок дол) у Ловечкој области змај је описан као велика прождрљива змија^[2];
• У Гружи змај је описан као крилато биће са змијским репом, обложено крљуштима, с великим очима из којих сјевају варнице, а из уста му сукља модри пламен^[2];
• У околини Ђевђелије змај је описан као четвороножно биће с великим трбухом, малом главом и кожним крилима^[2];
• У појединим народним предањима Руса и Украјинаца змајеви се описују као вишеглави чудовишни гмизавци који бљују ватру. Они могу да имају од три до дванаест глава^[4];
• У Саратовској области змај је описан као велика змија са људском главом, зеленим зубима и влажном, крљуштавом кожом златне боје^[2];
• У околини Јелхова змај је описан као блиставо бјела змија са људским очима^[2];
• У околини Ноћаја змај је описан као биће у виду велике прождрљиве змије која је живјела у једној пећини на планини Церу^[1].

Такође змај у појединим предањима може изгледати и као снажан млад мушкарац, који се од других људи разликује по томе што има: крилца испод паздуха, велику главу и очи (према вјеровању из западне Бугарске и источне Србије), једну ноздрву (према вјеровању у Ловечкој области), или длакаво тјело и главу (према вјеровању код подравски Хрвати у Мађарској)^[1][2].

Према томе како настаје змај, у митологији и народним предањима начине његовог настанка можемо подјелити у двије групе:

1. на змајеве који настају од животиња^[1][2][5],
2. и на змајеве који се рађају као људска дјеца^[1][2].

Неки од описа змајеве који настају од животиња су:

• У околини Пољица се сматрало да кад змија наврши стотину година, добија птичја крила и постаје змај^[2];
• У Конавлима се сматрало да кад змија наврши девет година постаје змај^[2];
• У Ловечкој области се сматрало да кад смук наврши четрдесет година постаје змај^[2][5][6][7];
• У Македонији се сматрало да кад смук наврши четрдесет година, а за то га вријеме ни један човјек не види, добија крила и постаје змај^[2];
• У Украјини се сматрало да кад је змија проживјела седам до тридесет година свог живота, а за то вријеме није видјела свјетлост нити чула ики глас, постаје змај^[2][8];
• У Бјелорусији се сматрало да кад змија наврши стотину година, а за то вријеме није видјела свјетлост нити чула ики глас, постаје змај^[8];
• У селима дуж Велике Мораве и у околини Бољевца се сматрало да кад шаран наврши тридесет три, четрдесет, педесет или стотину година добија крила и ноге, излази из воде и постаје змај^[2];
• Код подравски Хрвати у Мађарској се сматрало да од старог сома настаје змај са крилима и кријестом пјетла^[2];
• У веома заступљеним веровањима источне Србије и Подунавља, веровало се да змај постаје од шарана, који по пуњењу одређених година излази из Дунава и лети у планину^[9];
• Такође, по неким вјеровањима код Хрвата, Словенаца и код Руса у Вологодској области, змај се може излећи из јајета које је снијео пјетао, и тада постаје послушни слуга који свом домаћину доноси богатство (слично цикавцу и домаћем услужном духу)^[2].

Змаја у људском облику рађа жена која живи с мужем или са змајем.

Змај Горинич (рус. Змей Горыныч, укр. Змій Горинич) је змај из руски и украјински народни предања. У предањима се описује као змај који може да има три до дванаест глава и бљује ватру^[4]. У предањима се спомиње да је овог змаја убијо Добриња Никитич^[4].

Зилант (рус. Зилант) је змај из татарски народни предања, присутан и у предањима Руса. У предањима се описује као змај који има: главу, врат и реп змије, тјело и ноге кокошке, црвена птичија крила, псеће уши, оштре зубе и тамносиво перје и крљушти по тјелу. Овај змај је симбол града Казана од 1730. године.

Чудо-јудо (рус. Чудо-юдо) је митолошко биће из руски народни предања, који живи у води^[10]. У неким предањима ово митолошко биће се у описује као змај, који понекад може да има више глава^[11]. Упредањима се такође спомиње да је Чудо-јудо брат Кошћеја Бесмртног, као и то да је потомак Бабе Јаге^[12].

Вавелски змај (пољ. Smok Wawelski) је змај из пољски народни предања. Овај змај је према предањима боравио у пећини у подножју Вавелског брда, које се налази на обали ријеке Висле у Кракову. По неким предањима змај је ту живио прије оснивања града, када су то подручје насељавали фармери. У предањима се спомиње да су овог змаја убили браћа Лех и Кракус II, синови краља Кракуса^[13].

Змијски цар је биће из српски народни предања. У предањима се описује као змија која је, након што је навршила стотину година, постала змај. Он је отац и господар свих змија, и има моћ да подари људима моћ немуштог језика^[1][2].

Кулшедра (алб. Kulçedra) је змај из албански народни предања, присутан и у предањима Срба са Косова и Метохије^[14][15].

Позој је тип змајева из народни предања присутан код Хрвата (у Загорју, Пригорју и Међимурју)^[16][17] и код Словенаца^[18]. Ови змајеви бораве у јамама и мочварама гдје вребају људе и стоку. Такође, за неке позоје се спомиње да живе у јазбинама, у земљи испод брда или градова, и да они изазивају природне непогоде^[19]. Неки од познати позоја из предања су:

• Видовски позој - Према предањима овај позој борави у Чичанској јами и у мочварама у близини Доњег Видовеца. Једина особа која може ослобосити овог позоја из његове подземне јазбине је лик из предања Дијак Грабанцијаш^[20];
• Загребачки позој - Према предањима овај позој борави у јазбини испод града Загреба. Овај позој је према народном вјеровању главни кривац за потресе који се дешавају у Загребу и ближој околици^[17][19];
• Зелени позој из Чаковца - Према предањима овај позој борави у јазбини испод земље, и глава овог позоја се налази испод Старог града Чаковца а реп испод цркве св. Николе, и обрнуто. Узнемиравање овог позоја је опасно јер он може да изазове потресе и временске непогоде. Једина особа која може ослободити овог позоја из његове подземне јазбине је лик из предања Дијак Грабанцијаш^[20][21];
• Позој из Доње Дубраве - Према предањима овај позој борави у Вражјој јами, у близини ријеке Муре^[20];
• Црни позој из Светог Јураја на Брегу - Овог позоја је према народној легенди убио св. Јурај^[20];
• Штриговски позој - Према предањима овај позој борави у јазбини испод земље, и глава овог позоја се налази испод цркве св. Јеронима а реп у низини, испод цркве св. Марије Магдалене. Узнемиравање овог позоја је опасно, и према предањима он сваког прољећа изазива поплаве^[20].

Легенде о Змејевима (или змајевима) су део усмене традиције у источној Србији. Посебно су присутне у народу у  општини Књажевац и околини. Представљају вид обичајне и друштвене праксе као и комуникације.

Некада је Стара планина била змајевска планина, јер је на њој постојала пећина у којој су се гнездили змајеви (или „змејеви“, како их је у овом крају називају). Змејеви су умели на планини да залуде чобанице и у облику зрака постану њихови љубавници, а из таквих односа рађала су се и деца. Старе жене су проклињале змејеве и њихове потомке, али су за девојке имале неку врсту разумевања, пошто је змеја било немогуће зауставити, јер је могао да спали све препреке. А што се девојака тиче, оне су радо прихватале змеја за љубавнике и нису се кајале, јер су на планини тешко налазиле мужеве, а нису желеле да предуго чекају на удају. Сељаци су желели да поубијају змејеве и њихове потомке те су се једном приликом окупили и наоружани секирама кренули ка пећини змејева. Тиме су разљутили змејеве који су изазвали велики пожар на планини и при чему је изгорела сва имовина сељака.^[22]

Змејеви љубавници су увек налазили начин да дођу до изабране девојке. Ни закључавање кућа у томе није могло спречити јер су налазили начин, спуштали се кроз оџак и кроз угашено огњиште улазили ноћу у куће. Девојке су увече имале спремну чисту белу кошуљу за своје љубавнике змејеве који су се у то пресвлачили после провлачења кроз чађави оџак. Такође су девојке на кревет навлачиле белу пресвлаку и облачиле су белу одећу, како би се што више допале змеју и како би му што боље угодиле. У једној кући су, по понашању девојке и звуцима из димњака, забринути укућани приметили шта се дешава и одлучили да доскоче змеју тако што су ноћу на огњишту оставили котао пун кипуће воде. Силазећи кроз димњак змеј је упао у котао, доживео ужасан бол, нестао и више се у тој кући није појављивао. Страшан душеван бол због овог догађаја претрпела је и девојка. Срећа укућана била је кратког века јер су почеле да их сналазе бројне и много озбиљније невоље од невоље са змејем. Последице је претпрео и читав крај у којем је породица живела (тј. предео Буџака), јер су их задесиле велике несреће. Наиме после нестанка змеја појавиле су се Але доносећи олујне непогоде са градом који је све уништавао и наступила је свеопшта беда.^[23]

Змејеви са Старе планине су у потрази за девојкама силазили са планине све даље и даље, те су тако доспевали и до Књажевца. Били су вешти љубавнице и могли су да се претворе у зрак или у лепог момка, тако да су обични људи, поготово старији, могли само да им на томе завиде. У граду је змеј имао обичај да се појављује пред кућом одабране девојке на дан њене просидбе или свадбе и по дану, пре подне, куца на врата. Ако би врата отворио било ко други осим девојке, пред вратима би угледао мноштво гостију и ништа друго што би било необично. Међутим ако би девојка отворила врата она би пред њима видела змеја који би уплашио и отерао и госте и укућане, а девојка би му се радо предавала, а понекад и одлазила од куће са њим. Људи су покушавали да се од оваквих дешавања одбране постављањем стражара испред девојчине куће на дан просидбе или свадбе и забранама девојци да лично отвара врата, али све је било безуспешно. Девојка није могла да буде сачувана и све се обично завршавало растурањем просидбе или свадбе. Тако је змеј људима загорчавао живот и кварио весеља.

Древне приче и легенде вековима се у источној Србији преносе са колена на колено, и својеврстан су „заштитни су знак“ овог дела Србије.  Веома стара усмена предања сачувана у овим крајевима Србије представљају вредан део нематеријалног културног наслеђа.

• Аждаја
• Ала
• Ламја

• Matija Valjavec (1866). Národne stvarí priče, navade, stare vere. Slovenski glasnik. 
• Auguste Dozon (1873). Deuxième rapport sur une mission littéraire en Macédonie. 
• William Ralston Shedden (1880). Russian Folk-tales. 
• Hrvatske narodne pjesme I. Zagreb. 1896. 
• Woislav M. Petrovitch (1921). Hero tales and legends of the Serbians. 
• Yordanka Boyadzhieva (1931). Кюстендилските полчани и техният говор. 
• Радовановић В. С. (1932). Маријовци у песми, причи и шали. Скопље. 
• Petrović Α. (1940). Narodno shvatanje bolesti. Beograd. 
• Boris Kremenliev (1956). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
• Шпиро Кулишић; Петар Ж. Петровић; Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
• Петар Скок (1973). Етимологијски рјечник Хрватског или Српскога језика. Загреб: ЈАЗУ. 
• Mihajlović V.; Vuković G. (1977). Srpskohrvatska leksika ribarstva. Novi Sad. 
• Dimitar Marinov; Maria G. Veleva (1981). Народна вяра и религиозни народни обичаи. Софија: Nauka i izkustvo. 
• Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. 
• Ivanička Georgieva (1983). Българска народна митология. Svyat Publishers. 
• Ivanička Georgieva (1985). Bulgarian Mythology, Translated by Vessela Zhelyazkova. Svyat Publishers. 
• Assia Popova (1987). La naissance des dragons. Civilisations, Institut de Sociologie de l'Université de Bruxelles. 
• Éva Pócs (1989). Fairies and Witches at the Boundary of South-Eastern and Central Europe. FF Communications. 
• Franković Đ. (1990). Mitska bića u podravskih Hrvata, Etnografija Južnih Slavena u Mađarskoj 9. Budimpešta. 
• Ljiljana Marks (1990). Legends about the Grabancijaš Dijak in the 19th Century and in Contemporary Writings. Acta Ethnographica Hungarica. 
• Љубинковић Н. (1996). Змај у усменој традицией. Даница. 
• Mercia MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
• Mike Dixon-Kennedy (1998). Encyclopedia of Russian and Slavic Myth and Legend. ABC-CLIO. ISBN 9781576070635. 
• Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas. 
• Светлана М. Толстој; Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 
• Elizabeth Warner (2002). Russian Myths. University of Texas Press. ISBN 978-0-2927-9158-9. 
• Andrzej Szyjewski (2004). Religia Słowian. Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 978-83-7318-205-9. 
• Racho Slaveykov (2005). Български народни обичаи и вярвания. Sirius. 
• Jerzy Strzelczyk (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7. 
• Suzana Marjanić (2010). Dragon and Hero, or How to Kill a Dragon – on the Example of the Legends of Međimurje about the Grabancijaš and the Dragon. Studia mythologica Slavica. 
• Adrian Rokosz (2012). Smoki, żmije i inne bestyje w: Gniazdo. Rodzima wiara i kultura. Warszawa. ISBN 2081-9072. 
• Monika Kropej (2012). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
• Racho Slaveykov (2014). Bulgarian Folk Traditions and Beliefs. BookBaby. ISBN 9789548898508. 

• www.slovenskamitologija.rs
• Значение на думата змей (на језику: бугарски)
• Змей Горыныч. Мифологический словарь. В. В. Иванов, В. Н. Топоров (на језику: руски)
• Dragon (Zmaj) In Slavic Mythology
• https://digitalich-bgrs.info/ser/index.php/zmajevi