Ламја је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији (Јужна и источна Србија), Македонији и у источној и југозападној Бугарској^[1][2].

Назив ламја потиче од грчке ријечи ламина (грч. λάμια), што значи зао дух. Такође, назив ламја потиче и од имена старогрчког митолошког лика Ламије^[1][2][3]. Називи слични ламији срећу се и код Цинцара (назив ламе), као и код Албанаца назив ламј (алб. lamj). Овај начин је такође пренијет преко латинског језика и у неке друге европске језике, као на примјер у чешком језику, гдје се јавља назив ламие (чеш. lamie), који може да означава митолошко биће слично вампиру или вјештици^[2].

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за ламју, као што су:

• у Србији: ламња;
• у Македонији: ламна (мкд. ламна);
• у Бугарској: кучка-ламја (буг. кучка-ламја), ламна гуштерица (буг. ламна гуштерица), ламниа (буг. ламниа), ламнја (буг. ламня), лјалшја (буг. лялшя), софра-ламја (буг. софра-ламја) и сура ламја (буг. сура ламја)^[2][4].

У народним предањима се често могу наћи и лична имена за поједине ламје (што је слично предањима везаним за виле). Тако у Македонији ламју зову: Луња (у околини Булачана), Гила (у околини Кратова); у Бугарској: Злинја (буг. Злиня)^[2].

Такође у неким крајевима ламја може бити синоним за змаја, аждају или алу.

У митологији и народним предањима постоји неколико различити описа ламје који варирају од краја до краја:

• По једном народном вјеровању ламја је биће у виду великог гуштера с тјелом које је покривено жутим крњуштима, четири ноге са оштрим канџама, дугачким репом који се мота у круг, великим крилима, великом главом као у пса са крупним сјајним очима, великим чељустима и оштрим зубима. Када пишти, ствара јак вјетар који из корена чупа стољетна стабла, подиже и носи стогове сјена, а понекад и људе^[2][5][6];
• По једном народном вјеровању из Бугарске ламја је биће које представљено као огромно крилато змијолико чудовиште са три главе, шест крила и девет репова^[2]. Слично том опису, на подручју Родопа ламју су описивали као огромно крилато змијолико чудовиште са девет глава, шест крила и девет репова^[2][5][6];
• У околини Ђевђелије ламја је описивана као велико биће са четири ноге са оштрим канџама, дугачким репом, великим крилима, великом главом са великим сјајним очима, великим чељустима, оштрим зубима и великим језиком. Из уста овог бића је сукљао пламен^[2];

У митологији и народним предањима постоји неколико различити начина како настаје ламја:

• По једном народном вјеровању из Демир Хисарског краја када одрубљена глава змије срасте са отпиљеним рогом вола или бика, и наврши се четрдесет дана од кад је змијска глава одрубљена, тада она постаје ламја^[2][7];
• По другим предањима поријекло ламје је блиско поријеклу змаја. И једно и друго биће се рађају као и друга људска дјеца, само њих мајке носе 15-20 мјесеци. Змајеви се рађају од добрих људи, а ламје од злих^[2].

Заједничко за све описе ламја је то да су то снажна, осветољубива, глупа, прождрљива и незаситна бића јер све што се пред њима нађе оне поједу^[2]. Према предањима оне живе у пећинама, на дну мора, у језерима, на врховима планина или у великом дрвећу^[2][6][8]. Оне имају моћ да зауставе изворе воде и изазову сушу. Када би зауставе воду, ламје ће у заузврат да траже љуску жртву да би пустили воду^[5][6]. Кад се ламја креће све тутњи и пуца дрвеће и камење под њом^[2]. Постоје и народна предања по којима ламја чува закопано благо у дубоким пећинама.

Ламје се највише јављају и пакосте људима у првој половини љета, када оне предводе црне градоносне облаке и олујни вјетар^[1][2]. Тада оне уништавају, односе и прождиру дозрело жито и друге усјеве са њива, као и уроде из воћњака и винограда. За вријеме олуја, ламје се боре са змајевима који бране људима њиве и усјеве. Тада у њиховој борби настају муње, громови и град^[2]. Такође се спомиње да але отимају и једу стоку. У неким предањима се спомиње да су ламје и људождери који жуде за људској крви^[2]. По предању, оне хватају дјецу, односе их у своја станишта и тамо прождиру. Ради заштите од ламја људи су бајали, или су, прије него што почне олуја, износили пред кућу машице и разне друге предмете, и с њима стварали велику буку и галаму^[2]. Противници ламје у народним предањима су змајеви, облачари, св. Илија, св. Ђорђе, итд^[2][5].

• Аждаја
• Ала
• Вила
• Змај

• Yordanka Boyadzhieva (1931). Кюстендилските полчани и техният говор. 
• Boris Kremenliev (1956). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
• Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• H. Милошевић-Ђорђевић (1971). Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције. Београд. 
• Пенушлиски К. (1980). Малешевски фолклор. Малеш и Пијанец ΠΙ. Скопље. 
• Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. 
• Верковик С. И. (1985). Македонски народны умотворби 2. Скопље. 
• Mercia MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
• Љубинко Раденковић (1999). Митолошки становници вода (2). Скопље: Даница за 2000. 
• Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas. 
• Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 

Потражите ламја у Викиречнику, слободном речнику.