Биографије можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: ?. Ако сте у могућности, побољшајте овај Биографије. (јануар 2012) (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

За чланак о морејском деспоту, погледајте Димитрије I Кантакузин.

Димитрије Кантакузин (око 1435. — крај 15. века), српски средњовековни песник и преводилац грчког порекла. Класично образован, преводио Пиндара и Есхила са старогрчког и велики број молитава са средњовековног грчког језика.

O браћи Кантакузинима или Кантакузиновићима знамо из једног поменика, вероватно новобрдског, који је доцније унет у пећки поменик 16. века (био у збирци Љуб. Ковачевића, изгорео у Народној библиотеци у Београду током бомбардовања града 1941. год.). Поменик Кантакузиновића је био поменик живих, a не мртвих, што се види из помена њихових жена са световним именима, a за једну од њих се поуздано зна да се после „помора“ покалуђерила. У поменику је Дмитар пре Јање, a то је сведочанство да је био старији брат. Кад је дошло до „помора“, Дмитар се не помиње, већ Јања c браћом, синовима и унуцима. То се може тако тумачити да је Јања био главни кривац, или да се Дмитар некако оправдао, односно, откупио (зна се за једног Јањиног сина, Василија, да је, са својим сином Димитријем, пуштен из турског затвора, c тим да за пет година сакупи и исплати четрдесет хиљада златних дуката), или да је Дмитар умро пре „помора“.

Дмитар и Јања се у поменику називају Кантакузиновићи. То потврђује да су били синови неког Кантакузина, свакако оног који је био у Новом Брду цариник (закупник царина) и који се помиње 1442–1445. године. Са Дмитром се у поменику помиње и његова жена Јела, a са Јањом жена Јефросина. Затим су у поменику друга двојица браће, такође са женама, Алекса са госпођом Филипом и Ђурађ c госпођом Томаидом. Поменик се завршава Дмитром „с братијом и c подручјем јего“. Димитрије је дакле син једног од четворице Кантакузина.

За Алексу Кантакузина „di Novo burgo“ имамо података и код Андреје Анђела у његовом спису Genealogia d' Imperatori romani et Constantinopolitani et de regi principi... (први пут штампан 1551. год.). Ту се бележи да је Алекса (који се звао и Адам) био ожењен Филипом, својом рођаком, ћерком Ђорђа Кантакузина. Кад је Ђорђа и његове синове Дмитра и Јању погубио турски цар („il gran Turco“), Филипа је отишла у Солун и замонашила се у манастиру свете Теодоре.

Поред свог оца Кантакузина Димитрије је живео у Новом Брду за време прве турске владавине у том важном рударском средишту (1441—1444), a и после успостављања српске власти. Било му је око 34 године, кад је у Новом Брду избио устанак против Турака. Тада, по старим српским летописима, „оборише Турци Ново Брдо“ и 1444. год. „фервара 11, уторник, плени Таут Изгуровић и пороби и исече Ново Брдо“. „Војску србску“ односно „новобрдску“ Таут исече на Ситници, управо „на Рибарех“ (лево од Ситнице, код Липљана, постоје Рибарске планине, село Рибари и Рибарски поток). Не зна се да ли је Димитрије Кантакузин био у Новом Брду 1455. год. 1. јуна, кад су Турци по други пут и коначно освојили Ново Брдо и када су посекли све најистакнутије Новобрђане, 312 или 320 дечака и младића одвели у јањичаре, a 704 девојке и младе жене међу собом разделили. После турског освајања Ново Брдо погађају и друге велике несреће. Год. 1455/56. било је „смртоносије у Новем Брду“, када „чума (куга) бист по свеј (свој) земљи“. У понедељак 15. октобра 1459. год. „падоше ширине (поткопи) у горњем цеху (руднику) и погибоше многи људи, мнози же (а многи) и не знадоше се“. 11. априла 1467. год. „бист преселеније граду Новому Брду у Цариград и по всех (по свима) пределех поморских“. Год. 1467/68. било је ново „смртоносије у граду Новом Брду и инуде“ (другде). A од 1461. године у Новом Брду се помиње Димитријев брат Јања.

Све је то учинило да крајњи песимизам овлада у Димитрију Кантакузину. Његови стихови су искрени, проживљени иако не сасвим, јер у њима има општег средњовековног туђења од овог света и опредељивања за небеско царство.

Кад дијак Владислав 1468/69. године пише o Димитрију Кантакузину, он говори o његовом „велеразумију“, али ничим не указује на његов књижевни рад. O Јовану Рилском у прози и у стиху Кантакузин је писао после 1469. године, после преноса његових моштију. Због свега тога постанак Кантакузинових стихова Сладчајша од меда u с'та (његове Молитве) ставља се у време око 1470

„Благоч'етивејши господин“ Дмитар Кантакузин наредио је дијаку Владиславу да му препише један зборник и овај је његовом „благоплеменствију“ то и учинио 1468/69. године у манастиру Богородичином „в подкрилији Чрније Гори“ (мисли се на Скопску црну гору), осамнаесте године „царствија“ „великаго и самодржавнаго цара мусромањскаго амире Мехмед-бега“ (Мехмеда II Освајача, који је по други пут владао од 3. фебруара 1451. до 3. маја 1481. год.). Зборник је веома велики, са скоро осам стотина листова (величине: 14x21 cm), на хартији, богато украшен многим орнаментима и иницијалима. Нашао га је Иларион Руварац „у ризници“ карловачке цркве, али се не каже које. Послао га је 1867. год. Ђури Даничићу у Загреб „да се њим послужи“ и Даничић је у I књизи Starina Југославенске академије (1869) описао тај рукопис, задржавши се дуже на Животу Константина-Ћирила (исписао је варијанте према Шафариковом издању). Зборник је остао у Загребу и прешао је у својину Југославенске академије (III a 47). Говорећи o Зборнику, Даничић је поменуо и Молитву Димитрија Кантакузина и из ње је донео почетак и крај по рукопису бр. 25. Српског ученог друштва, сада Српске академије наука и уметности. Даничић је још додао, да му је Иларион Руварац писао „да је и он у три рукописа нашао ту молитву“. Мора да је Руварац o Кантакузину и његовој Молитви правио примедбе на свој заједљив начин, кад је Даничић, који је једва то подносио, овако одговорио: „Ја не роним тако дубоко по историји да бих ишта знао o генеалогији Димитрија Кантакузина." Друга Даничићева напомена је за много важнија: „Ја не вјерујем да је ону молитву Дмитрову когод превео c грчкога, него мислим да је сам Дмитар писао и српски."

Песма има седамдесет и седам строфа, можда због тога што је то стајаћи број. По народној песми, на Косову је „у Лазе силни Србаљ био, седамдесет и седам иљада“. Или због времена „седморичног и седамтисућног“ које се навршавало.

Најбољи као песник, Димитрије Кантакузин је у овом свом најпознатијем делу показао мајсторство у грађењу српскословенског силабичког стиха. По узору на химне Андреја Критског, Ксантопула, Симеона Метафраста и других славних византијских химнографа, и читано из Псалме Давидове и плачеве ондашњих руских и цариградских књижевника, ово дело, изван круга литургијске химнографије, дуго је живело као монашка медитативна лектира.

За основ узет је рукопис бр. 25. Српске академије наука и уметности (раније Српског ученог друштва). Рукопис је из друге половине XVII века. Занимљиве је и веома важне садржине. У њему су, поред осталог, Речи избрани древних мужиј философ (две изреке су узете из Александриде и наведене као Александрове. затим су донете изреке Плутарха, Димократа, Диогена, Лукијана, Аристотела и др.), онда Стефанит u Ихнилат, Песма смрти, Муке блаженога Гроздија, почетак Мудрости u пророчаствија светог Стефана Лазаревића, Канон покајанија у преводу „от грчскаго извода“ многогрешног Макарија (из 1381/82. год.).

Да је Кантакузин писао стихове на српскосло-венском, па према томе да је тако саставио и Молитву, види се из његових црквених песама у Служби Јовану Рилском, у којима се налази овај акростих: „Похвалу ти, отче Јоане, плету Димитриј.“ Акростих је спроведен, повезује почетна слова у песмама, a није само забележено како акростих гласи што је поуздан знак да су песме у оригиналу, a не у преводу. (Ђорђе Сп. Радојичић)

• Блудноје моје житије, „Index“ 14 (1959), 18.
• Дела, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд, Нолит, 1963.
• Недокучивост је одасвуд; Велико позорје; Молитва за жалошћу, прев Ђорђе Трифуновић, у: Миодраг Павловић, „Антологија српског песништва“, Београд, СКЗ, (1978). стр. 47–50.
• Похвала светом и славном великомученику и победоносцу Димитрију Мироточцу, прев. Ћорђе Трифуновић, „Источник“ 5, Београд (1993). стр. 39–54,
• исто (Похвала светом Димитрију Солунском) у: „Стара српска књижевност (хрестоматија)“, прев. Томислав Јовановић, Београд–Крагујевац, 2000, 150–157.
• Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, приредила Јасмина Грковић–Мејxор, Просвета / СКЗ, 1993, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 14.
• Молитва Богородици, прев. Томислав Јовановић, у „Стара српска књижевност (хрестоматија)“, Београд–Крагујевац, 2000, 140–150;
• исто (одломак) у: Иво Мунћан: У походе коренима, прев. Ђорђе Трифуновић, Нови Сад, 2001, 132–133;
• Посланица кир Исаији, прев. Томислав Јовановић, у „Стара српска књижевност (хрестоматија)“, Београд–Крагујевац, 2000, 157–175.

• Ђорђе Сп. Радојичић: Крајње песимистички песник код Срба у другој половини XV века, Летопис Матице српске, 388, 5 (новембар 1961). стр. 365-386.
• Ђорђе Трифуновић, Димитрије Кантакузин, Београд, 1963.
• Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
• Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
• Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, (2009). стр. 58–59.