Рођен је 1933. године у Ковачици. Његов отац Ђура Црнчевић је био Србин из Црне Горе, а преминуо је 1937. године. Мајка Вида се поново удала, па су живели у Руми. По окупацији у Априлском рату 1941. године, породица је из Руме протерана у Београд. Услед сиромаштва у последицама ратних околности, Брана је живео по домовима за смештај српских избеглица из Независне Државе Хрватске, најпре у Београду и потом у Матарушкој Бањи, док је његов брат Никола остао са мајком и очухом. Када је покушао да побегне из дома у којем је владала глад, по казни је одведен у село Црљенац код Петровца на Млави, где је упознао једног руског свештеника и почео да позајмљује књиге из његове личне библиотеке. Мајка га је ту пронашла 1944. године.[2]
Затим је уследила новинарско-уредничка фаза у листовима „Јеж” и „Дуга”, као и у листу за децу „Мали јеж”. Такође је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН” и „Политика”. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризамаПиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме...
Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.
Политички ангажман
Црнчевић се са антикомунистичким ставовима истицао још у првој половини 60-их година, када је због једне приче био саслушаван од стране полиције и осуђен на месец дана затвора у Падинској Скели, али је имао нешто блажи затворски третман захваљујући интервенцији Добрице Ћосића и Животија Србе Савића, начелника Секретаријата унутрашњих послова за град Београд.