Рођен је 23. октобра1916. године у селу Брезичанима, код Приједора. Био је најмлађе дете у многобројној сиромашној земљорадничкој породици Ђорђа Рауша. Пошто није имао средстава за даље школовање, после завршена четири разреда основне школе, остао је у родном селу где се бавио земљорадњом. После одслужења војног рока, 1938. године, запослио се у жандармерији. После завршеног краћег курса у Бањој Луци, добио је прву службу — место приправника у жандармеријској станици у Дрвару.
После нешто мање од годину дана рада, 1939. године, избачен је из службе као „политички несигуран“, јер је одбио да примени силу над ухапшеним радницима пилане и фабрике целулозе у Дрвару. Поред отказа, тада је добио и 15 дана затвора. После напуштања службе, вратио се у родни крај, где је наставио да се бави земљорадњом.
Заједно са Ивицом Марушићем Ратком, командантом батаљона, био је један од организатора и учесника једне од најсмелијих партизанских диверзантских акција у Босанској крајини — када је група партизана, преобучених у домобране, ноћу између 5/6. јануара1942. године, на железничкој прузи Нови Град–Приједор, код Доње Драготиње, успела да заустави оклопни воз и уништи посаду. У борби за ослобођење Приједора, 16. маја 1942. године, дотад највећој акцији козарских партизана, Стево је са својом четом успео да се Пухарском речицом провуче у град, нападне непријатеља с леђа и уништи га на Гашића Ледини.
Кад је 21. маја 1942. године у селу Ламовити, формирана Прва крајишка ударна бригада, као истакнути борац постављен је за команданта Трећег батаљона. Одмах по формирању, бригада је учествовала у одбрамбеним борбама током офанзиве на Козару. У овим борбама, вођене су многе тешке борбе, од којих се истичу — борба на Пискавици, 11. јуна и заузимање Добрљина, 3. јула. После офанзиве, бригада је реорганизована, а Стево је постао командант Првог батаљона.
Учествовао је у многим борбама бригаде, а посебно се истакао — приликом ослобођења Кључа, 28. јула 1942, када се пре напада неопажено убацио с групом бораца у град и осигурао потпуни успех бригаде; у борбама око Купреса и ослобођењу Мркоњић Града, у августу и борбама с четницима на Мањачи. За успехе у борбама током ослобођења Јајца, 25. септембра 1942. године, Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је похвалио чете и батаљоне Прве крајишке ударне бригаде. У борбама током Бихаћке операције, почетком новембра 1942. године, Први батаљон је под Стевином командом нападао утврђено Сомишље, једно од најјачих усташких упоришта у систему спољне одбране. После сламања овог упоришта, Стевини борци су продужили ка самом граду, где су водили тешке борбе.
Као заслугу за дотадашње успехе у борби, Стево је постављен за заменика команданта бригаде, али је и даље наставио да обавља функцију команданта Првог батаљона. После Четврте непријатељске офанзиве, бригада је дошла у централну Босну, где је учествовала у ослобођењу Какња. Стево је био учесник и напада на аеродром у Рајловцу, код Сарајева, у ноћи 10/11. августа, када су уништена 34 непријатељска авиона. После ове акције, Стево је постављен за команданта Прве крајишке ударне бригаде. Маја 1943. године, када су уведени први официрски чинови у НОВЈ, Стево је добио чин мајора.
Током августа 1943. године, Стевина бригада је прешла у источну Босну, где је после борби с четницима код Вишеграда, прешла у Србију, где је водила низ борби — код Мокре Горе и Кремне. Почетком 1944. године, бригада се вратила у југоисточну Босну, где је ослободила Фочу, а онда се по други пут пребацила у Србију, водећи борбе с четницима по западној Србији око Ваљева и Косјерића. Бригада се после спустила ка Санџаку и северу Црне Горе. Трећи продор бригаде у Србију, обележен је победама на Копаонику и око Крушевца, а потом су уследиле борбе за Ариље и Ужице. Бригада се у Смедеревској Паланци, септембра 1944. године, сусрела с јединицама Црвене армије.
