Крајем марта 1942. године, када је од дела бораца Другог крајишког партизанског одреда формиран Ударни батаљон за борбу против четника, у једној од његових чета био је и Којо Радуловић. Као борац, истако се у борбама батаљона с четницима у централној Босни. После два и по месеца непрекидних борби, Ударни батаљон се вратио на стари терен, у тренутку када је на снаге Другог крајишког одреда, јуна 1942. почињала велика непријатељска офанзива. Ударни батаљон и Први батаљон Другог крајишког одреда водили су најжешће борбе с непријатељем, проболи обруч и извели око 15.000 људи, жена и деце из козарских збегова. У борбама које су трајале читавог јула, Којо је био прво десетар, а затим водник Друге чете Ударног батаљона.
На смотри Пете крајишке ударне бригаде, која је одржана 1. маја1943. године у селу Моштаници под Козаром, Којо је постављен за командира Треће чете Четвртог батаљона, а нешто касније и заменик команданта истог батаљона. Личним примерима храбрости предводио је борце, свог батаљона, у многим борбама, у централној Босни, у ослобођењу Прњавора и Тешња, Теслића и Дервенте, Српца и Лијевчанског Разбоја. А маја 1943. године када је Пета козарска бригада кренула у источну Босну и Србију, Којо остаје у централној Босни као командант партизанског одреда на Мотајици, с којим је извојевао значајне победе, нарочито у време друге бањалучке операције, када је затварао правац од Дервенте према Бањој Луци.
У борби с Черкезима, на Вучијаку, остао је с пушкомитраљезом на положају и штитио повлачење бораца, иако је и сам био рањен. Једна од највјећих Којиних акција изведена је 11. новембра1946. године, када је на планини Чемерници, прво открио, а онда и ухватио Раду Радића, једног од најистакнутијих четничких вођа у централној Босни.
