Још као ђак Приједорске гимназије, упознао се са многим друговима који су припадали револуционарном омладинском покрету. За време школовања у Бањалуци, укључио се у рад организације средњошколске и радничке омладине, која се окупљала око Културно-уметничког друштва „Пелагић“ и радничког Спортског друштва „Борац“.
После завршетка матуре, уписао је Правни факултет у Београду. За време студија био је повезан са другим студентима-комунистима и учествовао у свим акцијама студентске партијске организације. За време распуста, развијао је револуционарну делатност у околини Приједора и међу радницима Љубије. Због учешћа у противратним демонстрацијама септембра 1940. године, које су уједно биле у подршка љубијским рударима у штрајку, био је ухапшен и провео је петнаест дана у затвору. Крајем септембра 1940. године примљен је у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 22. јуна1941. године у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).
Народноослободилачка борба
По директиви приједорске партијске организације, заједно са Есадом Миџићем и Илијом Стојановићем, напустио је Приједор, јуна 1941. године, и отишао у поткозарска села, због рада на припреми устанка. Био је један од првих устаничких бораца на Козари, а септембра 1941. године је ушао у састав тек формираног Другог крајишког партизанског одреда, којим је руководио Младен Стојановић. У Одреду је био најпре политички делегат вода, затим заменик политичког комесарачете и комесар чете.
Учествовао је у многим борбама које су у то време вођене на Козари. За време велике офанзиве на Козари, у лето 1942. године, био је рањен при пробоју обруча, али је остао у чети и даље учествовао у жестоким борбама. Због умешног командовања за време немачке офанзиве, септембра 1942. године постављен је за помоћника Михајла Гачића, политичког комесара Четвртог батаљона тек формиране Пете крајишке козарачке бригаде. После борби за ослобођење Бихаћа, новембра 1942. постављен је за политичког комесара батаљона.
Још као гимназијалац, Раде Башић се бавио приповедачким радом, али је тек 1949. године озбиљније ушао у литературу. Објавио је књиге хроника Прича крјишких пролетера (Београд, 1952) и Козара љета четрдесет друге (Сарајево, 1956); војно-политичку студију Устанак и борба на Козари 1941–1942 (Београд, 1957); збирку анегдота из НОБ под називом Анегдоте из ослободилачког рата (Сарајево, 1957); збирку приповедака Дјеца Козаре (Београд, 1969) и романсирану биографију др. Младена Стојановића под називом — Доктор Младен (Београд, 1969). Објавио је и више чланака у Војноисторијском гласнику.