Милош Диманић је заједно са Синишом Јанићем организовао партизански устанак 1941. године у власотиначком срезу. У току лета исте године учестовао је у нападу на стајковачку фабрику металних производа. Том приликом разоружали су стражара, запленили радио апарат и извесну количину муниције. Тих дана је примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).[1]
Са групом илегалаца, 26. јула 1941, извршио је диверзију на прузи Београд-Скопље; 1. августа учествовао је у другој, а 23. септембра 1941. и у трећој диверзији на прузи. У тим акцијама Милорад Диманић је показао присебност и стручност - за ову прилику конструисао је специјалну папучу за обарање возова, која је партизанима добро послужила.[1]
Учествовао је у ослобађању Власотинца 20. септембра 1941, када је разоружано 30-40 жандарма и спаљена општинска и среска архива. После овог напада са групом илегалаца напушта Власотинце. Под његовим руководством група изводи акције мањег обима на десној обали Власине, а затим, трећег октобра, улази у састав Бабичког партизанског одреда, у коме је постао десетар десетина.[1]
Средином децембра 1941, за време реорганизације Бабичког партизанског одреда, Милорад Диманић је постао командир Друге (Крушевичке или Власотиначке) чете. Средином фебруара 1942. као командир Четврте (Власотиначке) чете прешао је са четом на подручје окупирано од Бугара (јужно од Власотинца). [1]
Командант Бабичког партизанског одреда постао је 28. августа1942. године, 1943. командир чете и командант батаљона, а у 1944. години начелник Пете бригаде НОВ И ПОЈ. Погинуо је од Бугара на Корубама изнад села Брод код Црне Траве21. маја1944. године, у часу када је требало да буде унапређен и прими дужност начелника Штаба Двадесет друге дивизије.[1]
Због војничке способности и смисла за тактику, поред свог партизанског имена Милош, од својих ратних другова добио је и надимак "Курјак". Заједно са Синишом Јанићем спада у највеће партизанске борце Власотинца.[1]
