Трка на 100 метара је атлетска дисциплина која се састоји од спринта у правој линији. Историјски гледано сматра се класичном спринтерском дисциплином, јер је једна од најстаријих трка у стази и може се пратити уназад неколико векова пре организације првих олимпијских игара. Пошто је реч о најкраћој тркачкој дисциплини, победник трке на 100 м често се сматра најбржим тркачем на свету. Резултати врхунских атлетичара на 100 м су мањи од 10 секунди за мушкарце и 11 секунди за жене.
Старт трке на 100 м ЛОИ 2012.
Реномирани спринтери који су обележили историју ове дисциплине били су Американци: Џеси Овенс 1930, Џим Хајнс, први човек који је трчао испод 10 секунди са појавом електронском мерења времена у 1968. и престигао Боба Хејса (10,00) који је био на заласку каријере. У скорије време, Карл Луис је седамдесетих година 20. века, КанађанинДонован Бејли и Американац Морис Грин деведесетих.
Током 2000-их, ЈамајканацЈусејн Болт, наследник свог сународника Асафа Пауела, доминира дисциплином и држи светски рекорд 9,58 сек од 2009. године.
Код жена, прва која је трчала испод 11 секунди била је НемицаМарлис Гер са 10,88 сек 1977. године. Америчка спринтерка Флоренс Грифит Џојнер поставила је 1988. године светски рекорд у времену од 10,49 секунди, који није оборен већ 30 година.
Најбољи резултати
Американац Џим Хинес био је први атлетичар који је стазу претрчао испод десет секунди мерено електронски. Хинес је сличан резултат постигао неколико месеци раније на првенству Сједињених Држава, током чувене „Ноћи брзине“, али резултат није био признат због јаког ветра. Карл Луис је први претрчао 100 метара за мање од 9,9 сек (9,86 с) Ова трка била је финале 3. Светског првенства у Токију била је нарочито брза јер је 6 од 8 учесника трчало за мање од 9,96 с.[1]
Тркачи афричког порекла готово су једини који су прешли резултат од 10 секунди, осим аустралијског мешанца Патрика Џонсона 9,93 из 2003. године чији је отац бели Ирац а мајка црна Аустралијанка и ФранцузаКристофа Леметра2010. који је први белац који је трчао испод десет секунди у времену 9,98. Пре њих, бели ПољакМаријан Вороњин постигао је време од 9,992 сек 1982. године, али након заокруживања времена признато му је резултат од 10,00. Неки објашњавају ову доминацију црних тркача генетским утицајем, нарочито улогом гена ACTN3[2][3] који делују на брза мишићна влакна, која могу деловати на исти начин као и тренинг, начин исхране или понашање спортисте. Међутим, према генетичару Акселу Кану, „генетска компонента ове способности је вероватна, али није доказана а одговорни гени ... нису јасно одређени” .
Први светски рекорд на 100 м у атлетициИААФ (International Association of Athletics Federations – Међународна атлетска федерација) је признала 1912. године. Највећи напредак доживео је у периоду од 1910. до 1960. године, када је време мерено ручно, а резултат је ручно мерен до десетинке секунде. Американац Дон Липинцокот први је званични носилац светског рекорда на 100 метара (10,6 из 1912. године). Двадесет и четири године касније, приликом свог тријумфа у на Олимпијским играма 1936. у БерлинуЏеси Овенс постиже четири десетинке бољи резултат. Године 1968. Џим Хејнс је постао први човек који је трчао испод десет секунди: његово време од 9,9 је последњи светски рекорд који је оборен помоћу ручног мерења времена, а његов учинак од 9,95, постигнут током Мексичких игара, представља први светски рекорд мерен електронским путем. У скоро пола века, рекорд је напредовао за готово седам десетина секунде.
Од 1972. Еволуција перформанси остала је релативно слаба, упркос побољшањима дисциплине, попут тартан стаза, спринтерица, напретка у тренерским методама или професионализације атлетике. Светски рекорд развија се само за једну десетинку између 1968. (9,95) и 1994. (9,85), и чини се да се приближава људским физиолошким границама које су описали научници. Од 1. јануара 1977. године, ИААФ је одобрио само време мерено коришћењем електронским путем. Морис Грин је 1999. зауставио ову релативну стагнацију побољшавајући светски рекорд за пет стотина (9,79). Током Пекингшких олимпијских игара 2008. године, Јусејн Болт је поправио светски рекорд у времену од 9,69. Према научној студији, време би било близу 9,60 да Јамајканац не би раширио руке и пресекао напор мало пре циља. Године 2009. на Светском првенству у Берлину Јусејн Болт је још једном надмашио себе и оборио свој досадашњи рекорд за 11 стотинки у времену од 9,58, са просечних 37,58 км на сат. Он је први човек који је три пута заредом побољшао овај светски рекорд и најјасније је побољшање у односу на прелаз електронског мерења времена 1968. Дакле, овај рекорд надилази физиолошке границе које је Институт за биомедицинска истраживања и епидемиологију спорта у Паризу, предвидео 2008. године, која је предвиђала теоријску баријеру у 9,67.
Према холандској студији коју је јула 2012. објавио универзитет у Тилбургу, могућност да Болт истрчи 100 м за 9:40 је „изводљива“. Такође према овој студији, крајњи могући светски рекорд у овом тренутку је 9,36. Истраживач Сандер Сметс добио је овај резултат анализирајући математичким и статистичким моделима референтна времена преко 100 м од 1.034 најбољих светских спортисти од 1991. године. Ажурирао је студију коју је већ спровео 2008. у којој је закључио да је „крајњи светски рекорд” био 9,51.[4]
Ово је листа 25 најбржих атлетичара свих времена на дан 14. новембар 2024. (Напомена: неки атлетичари су по неколико пута истрчали трку у приказаном временском распону. Приказан је само најбољи резултат сваког атлетичара.)
Ово је листа 25 најбржих атлетичарки свих времена на дан 14. новембар 2024. (Напомена: неке атлетичарке су по неколико пута истрчале трку у приказаном временском распону. Приказан је само најбољи резултат сваке атлетичарке).[6]
