У Ужицу је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, Ужичке гимназије, преко литерарне дружине „Напредак“, укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.
Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла1941. године, затекао га је у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.
По задатку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у Златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“, где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, септембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против „пете колоне“. Поред овога, радио је и на организовању „народне власти“, организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.
У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политичког одељења (Политодела) Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.
Погинуо је 6. новембра1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима — Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач Милорад Ломић је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 km/h ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза. У аутомобилу је била и Олга Живковић.[1]
Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, су била пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
називи фукција по периодима: председник Владе (1945—1953), председник Извршног већа Народне скупштине (1953—1963) и председник Извршног већа Скупштине (1963—1990)
.svg)
