Током Другог светског рата је територија Босне и Херцеговине припала квислиншкој државној творевини Независној Држави Хрватској чије је формирање, уз подршку Трећег рајха, прогласио Славко Кватерник10. априла1941. године
[2]
. У Независној Држави Хрватској је убрзо по њеном оснивању започет геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У циљу спровођења политике геноцида је створен велики број концентрационих логора. Срби, који су чинили релативну већину становника Босне и Херцеговине, постали су жртве ове политике геноцида. Део муслиманског становништва се сврстао уз усташе и учествовао у вршењу геноцида. Поред тога, смишљеним активностима као што су коришћење муслиманских одевних предмета током вршења злочина над Србима и намерним гласним ословљавањем муслиманским именима су усташе изазивале сукобе између Срба и муслимана.[3] Овакви догађаји су утицали на то да муслимани из Босне и Херцеговине усвоје читав низ резолуција:
Сарајевска резолуција је била резолуција коју је током Другог светског рата у Сарајеву (тада у саставу Независне Државе Хрватске) 14. августа1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина удружења илмије (муслимански верски службеници[4]) „Ел-Хидаје“.[5] Овом резолуцијом се констатује тешка ситуација у којој су се нашли муслимани Босне и Херцеговине а за коју се наводи да је последица смишљене политике усташа да изазову сукобе православаца и муслимана, јавно се осуђују злочини појединих муслимана над грко-источњацима (православним Србима), констатује обесправљеност муслимана коју спроводе католици и захтева успостављање реда и мира, кажњавање одговорних за злочине и пружање помоћи жртвама.[5]
Велики број муслимана, грађана Сарајева се окупио 12. октобра 1941. године и на том скупу усвојио и потписао резолуцију чији је садржај сличан садржају Сарајевске резолуције коју је скупштина удружења илмије „Ел-Хидаје“ усвојила 14. августа 1941. Иницијатори и идејни творци ове резолуције су били Мехмед ефендија Ханџић (истакнути алим) и Касим ефендија Добрача (председник Ел-Хидаје).
[6] Конкретан повод за иницијативу за састављање ове резолуције је било то што је Махмед ефенди Ханџић увидео погубне последице нове државне политике по муслимане Босне и Херцеговине. Он је, поводом проглашавања злочина над комунистима, Србима и Јеврејима за, теоретски и научно образлагану, државну политику НДХ која је за последицу имала све тежи положај муслимана којима се у светској јавности приписивала кривица за овакву државну политику и њене последице, заједно са својим најбољим пријатењем Касимом ефенди Добрачом саставио текст резолуције коју је 14. августа 1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина Ел-Хилмије, а затим и муслимани, грађани Сарајева, у октобру 1941. године.[7]
Текст резолуције се састоји од три тачке у којима се износе констатације и ставови потписника резолуције поводом актуелне ситуације у којој се налазе муслимани Босне и Херцеговине:
Прва тачка резолуције констатује тешко стање у којем су се нашли муслимани Босне и Херцеговине због смишљене политике изазивања међунационалних сукоба и непромишљених напада узбуњених Срба на муслимане
Друга тачка резолуције одриче одговорност свих муслимана за злочине које су поједини муслимани починили над Србима речима:
Чињеница, што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане.
— Тачка 2 Сарајевске резолуције
Такође, у другој тачки резолуције се осуђују муслимани који су чинили насиље и износи се став да је такво насиље резултат деловања „неодговорних елемената и неодгојених појединаца“ и одбија се прихватање да „љага“ због злочина падне на све муслимане.[3] Констатује се да су у циљу изазивања мржње између грко-источњака (мисли се на православне Србе) и муслимана организатори злочина над грко-источњацима облачили фес немуслиманима који су се током вршења злочина међусобно ословљавали муслиманским именима.
Трећа тачка резолуције констатује појаву нетрпељивости католика према муслиманима који су претворени у грађане другог реда.
После констатација и ставова изнетих у три тачке резолуције у посебном делу резолуције је списак од седам захтева упућен одговорним „чимбеницима“ (факторима) и муслиманским верским и политичким представницима. Овим захтевима се тражи успостављање безбедности и сигурности живота и имовине свих грађана, спречавање изазивања међунационалних сукоба, суђење одговорнима за злочине и помоћ жртвама дотадашњих сукоба.[8]
Резолуцију је потписало 108 муслимана који су функционери и чланови разних верских удружења, професора, судија, запослених у државној управи, трговаца, земљопоседника, студената итд.
Зеничка резолуција је резолуција коју је 26. маја1942. године потписала група од 27 угледних муслимана из Зенице и у којој се констатује тежак положај Рома исламске вероисповести из Босне и Херцеговине које власти НДХ упућују у логоре, и захтева се од верских власти да утичу на власти НДХ да поштују сопствену уредбу која тзв. беле Цигане муслимане дефинише аријевцима изузетим од депортовања у логоре,[9] да се пусте из логора и врате они који су одведени и да се казне власти и органи који су прекршили одредбу Министарства унутрашњих послова и вршили депортовање у логоре тзв. белих Цигана муслимана.
^„Биографија Славка Кватерника” (на језику: хрватском). Приступљено 9. 7. 2010..Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^„Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске верске заједнице у Босни и Херцеговини. 5. 6. 2007. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. 7. 2010..Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |date= (помоћ)
^„Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске заједнице Босне и Херцеговине. 5. 6. 2007. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. 7. 2010..Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |date= (помоћ)
^„Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. 7. 2010..Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
