Ово је готово епска прича, која кроз судбину ликова говори о судбини нације и злу које се понавља као проклетство кроз столећа. У потрази за својим коренима, главни јунак филма открива нешто много дубље и суптилније. Кроз потрагу за сопственим идентитетом он све више упада у затворени круг мотивације зла. Филм је љубавни трилер са епским елементима, а љубав је његов круцијални потенцијал који нам показује да изнад сваког осећања зла постоји још дубље и снажније осећање.
Радња
Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!
Главна нит филма прати живот Илије Југовића/Алије Османовића, док споредна радња прати догађаје из живота Атиф-аге Тановића.
Прича се фрагментарно плете у временском оквиру од 1941. до 1993. године око младића који је после узајамног покоља у два херцеговачка села као беба замењен, па је, иако Србин, одрастао уз мајку муслиманку у уверењу да је пореклом муслиман.[1]
Догађаји почињу у једном селу код Гацка током Другог светског рата. Југовићи (православци) и Османовићи (муслимани) су комшије и кумови завађени око границе између њихових имања. Хоџа Вехбија је свестан да Османовићи потичу од Југовића, али на његово инсистирање Османовићи на православни Божић 1942. наоружани упадају у дом Југовића. Ту изврше стравичан покољ целе породице која се била окупила да прослави свој празник, али поштеде малог Илију, тек рођену некрштену бебу. Њега однесу у своје село и предају га Рабији, чији је муж погинуо те ноћи у походу на Југовиће. Намера им је да Рабија одгаја малог као своје дете и да направе од њега Муслимана који ће да мрзи и убија Србе.
Међутим, у Османовиће упадају четници и побију Муслимане, али Рабија успева да се сакрије на тавану куће са малим Илијом, а четници односе њеног правог сина, верујући да је то српско дете које су Османовићи отели Југовићима.
Мали Илија преживљава рат и одраста као Алија Османовић уз Рабију, вјерујући да му је она права мајка, а да су четници однели његовог брата. Алија касније одлази у Сарајево на студије, али га судбина његовог нерођеног брата прогања и он одлучује да га пронађе. Приликом једне посете Османовићима готово случајно сусреће сеоског хоџу, тајанственог човека познатог као „Сиктер“ Ефендија. Од њега Алија, тј. Илија, сазнаје страшну истину о свом пореклу и истина почиње да се открива.[2]
Одступања од романа
Крај филма битно одступа од краја романа, у светлу оружаних сукоба на подручју Босне и Херцеговине током деведесетих година 20. века (1993. године), који су омогућили да се радњи филма да једна нова димензија која у роману не постоји.[1]
На крају филма, Илија (односно Алија, који се вратио свом српском имену и идентитету) током рата укршта путеве са Селимом Османовићем, који је као беба украден од Илијине помајке Рабије. Селим, кога су украли четници, васпитан је као Србин (под именом Милош) и командује јединицом српске војске. Када Милош легитимише Илију, открива да су обојица наводно рођени у истом селу у исто време, и сумња да је Илија шпијун са лажним идентитетом. У међусобном сукобу, који прети да се заврши трагично, откривају страшну истину и коначно проналазе један другог.
Међутим, у роману ова сцена уопште не постоји, будући да је роман први пут објављен више од десет година пре почетка сукоба у Југославији. У роману, Илија и Селим се такође срећу и упознају на крају, али под потпуно другим околностима. Наиме, када Милан Вилењак посети Атифагу Тановића да би осветио свог стрица, Атифага му открива истину о Југовићима и Османовићима, али му такође открива и да је он (Вилењак) заправо Селим Османовић, кога су украли четници и васпитали као Србина. Ипак, у филму су Вилењак и Селим Османовић два различита лика.
Филм Нож је само за прва четири дана приказивања видело преко 100.000 гледалаца у биоскопима у Србији, захваљујући 28 филмских копија које је направио Монте Ројал.
Петог дана приказивања почело је НАТО бомбардовање. Филм је наставио дистрибуцију након неколико месеци и у биоскопима га је видело преко 650.000 људи.
Сцена у којој гори црква снимана је у августу месецу на плус 40 °C у Требињу. Да би се дочарала зимска снежна сцена просуто је око 60 tсоли.[6]
Југословенска кинотека је у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (1911—1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм Нож.[7]
Референце
^ абв„Нож”. Филмски центар Србије. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021.
