PROFILPELAJAR.COM

Музичка естетика (енгл. Aesthetics of music, нем. Musikästhetik) је научно-филозофска дисциплина која има за циљ проучавање свих аспеката музичке уметности, упознајући њену личност и законе како би открила њен потпуни смисао у појединостима и целини.

Историја

У древној Кини, Месопотамији и Египту су преовладавала космогонијска поимања о музици. У Грчкој је смештена најстарија питагорејска естетика; она полази од математичких открића Питагоре из којих се развило филозофско схватање о музици као одразу реда и склада који владају у космосу. Према Платону музика је уметност боја и осећаја, одраз свемирских закона који је снажан морални чинилац. Одавде води његов интерес за музику као одгојно и политичко средство првог реда којем даје истакнуто место у својој идеално замишљеној држави. Платон је заступао мишљење о одређеном етичком деловању појединих модуса у одгоју душе и стишавању страсти. Настављајући његово учење, Аристотел такође сматра да музика има етичку и педагошку улогу, па проматра модусе са тог становишта. Он отвара пут проучавању музике као непосредне осетне и искуствене чињенице. Аристоксен чини први одлучан корак на том путу, нарочито проучавањем мелодије и музичке перцепције. Свети Августин се враћа питагорејским тумачењима. Музика је, према њему, кретање распоређено бројем (лат. scientia bene movendi). Касиодор, Боетије, Исидор из Севиље, Тома Аквински и Гвидо Аретински углавном преузимају и разрађују античка схватања. И ренесанса је још била под питагорејским утицајем, али приступа музици искуствено. У просуђивању музике Јоханес Тинкторис се обраћа слуху; консонанцу и дисонанцу, на пример, не одређује математички (бројчаним односом), него психолошки (угодношћу); Хајнрих Глареан још знатније наставља у том правцу. Рене Декарт, Марин Мерсен, Готфрид Вилхелм Лајбниц и Леонард Ојлер, гледајући на музику у суштини као на део математике, не доносе, напротив, битних новости. Али 18. век открива нове вредности, те означује почетак великог осамостаљења и развитка музичке естетике. Сам израз естетика појављује се уосталом први пут тек 1750. године у наслову једног дела Александра Готлиба Баумгартена. Низ аутора расправља о изражају осећаја у музици (Чарлс Ејвисон, Јохан Матесон, Андре Мореле, Жан Филип Рамо, Жан Жак Русо, Јохан Адолф Шајбе), о угодности изазваној слушањем музике (Жан Бенџамин Делаборд, Мишел Пол Ги де Шабанон) те о њеним физиолошким и психолошким условима (Ејвисон, Матесон). Са Вилхелмом Хајнрихом Викенродером се пак крајем стољећа рада романтичка музичка естетика, чији ће ирационалистички сентиментализам доћи до пуног изражаја у 19. веку, већ код Јохана Готфрида фон Хердера. Хедонистички погледи и канта на музику нису, напротив, од већег значења. Музика је уметност угодног, а не уметност лепог: према томе, нижа уметност; она је тек игра звучних сензација. Филозофија музике Артура Шопенхауера, а лично Георга Вилхелма Фридриха Хегела, креће се, међутим, унутар њихових метафизичких система, којима је подвргнута. Хармонија је, према Хегелу, јединство различитости, које чини и суштина идеје; музика је експресивна по себи и чисти је акт духа у времену. По Шопенхауеровом расуђивању музика је одраз воље, која је, према њему, најдубља стварност; он доследно томе одбацује сентименталистичко становиште о музици као изразу осећаја, које је заступао Јохан Матесон, а касније нарочито и Лудвиг Тик, Новалис, Ернст Теодор Вилхелм Хофман, Фридрих фон Хаусегер и Херман Кречмар. Нека Шопенхауерова гледишта утицала је на естетске погледе Фридриха Вилхелма Ничеа и Рихарда Вагнера. Против сентименталистичке естетике устао је Едуард Ханслик, према којем је музика свет за себе, па и музичка естетика за коју је сматрао да треба да буде засебна наука. Музичка лепота уписана је у тоновима и не зависи о елементима изван музике. Музичка естетика треба да се бави оним што има специфично у погледу музичког карактера. Према Ханслику, музика уосталом није способна да изражава осећаје; она изражава тек њихов динамизам (напетости и попуштања, порасте и падове); музичка је форма звучна као арабеска, игра облика који се звучећи крећу. Одбацујући екстремни облик експресионистичке естетике, романтички сентиментализам, Ханслик је тако зашао у другу крајност, у формализам. Али, бранећи аутономност музике, он је донекле припремио развитак музичке естетике на прелазу у 20. век, у којем њен опши значај постаје све подробније позитивно проучавање конкретних и специфичних музичких чињеница, чему су непосредније допринели такође Херберт Спенсер и Вилхелм Вунт, као и Густав Теодор Фехнер лично, оснивач експерименталне естетике. Од тада психологија, акустика, социологија, етнологија и, разумљиво, музикологија постају њене неопходне помоћне науке. Подручје проучавања се проширује и продубљује; појављују се разне методе, теорије и правци, категорије када су повезани уз одређена старија или новија филозофска схватања. Музичком естетиком бавили су се раније и сами музичари, као што су Жан Филип Рамо, Роберт Шуман, Хектор Берлиоз и Рихард Вагнер. Музичари 20. века су то чинили у још знатнијој мери (на пример Арнолд Шенберг, Пол Дјука, Игор Стравински, Паул Хиндемит, Артур Хонегер, Дмитриј Шостакович, и тако даље). Уметничко искуство самих музичара постаје драгоцено, нарочито у проучавању проблема непосредно везаних уз саму музичку праксу. Теорије о музици као изражају осећаја попримају нова значења: према Етјену Суриуу, музика путем сентименталне апстракције изражава и ствара осећај афективних стања; према Ежену Делакроау и Оливију Алану музика се не ограничава на изражавање осећаја: она их ствара. На сентименталистичку естетику надовезује се субјективистичка теорија Ајнфилунга, према којој човјек несвесно уноси свој субјективни свет у музику. Њени главни представници јесу Фридрих Теодор Вишер, Теодор Липс, Јоханес Волкелт и Виктор Баш. Обновљено формалистичко становиште, према којем је музика неспособна да изражава ванмузичке садржаје, заступају, између осталих, Отакар Хостински, Хуго Риман, Фридрих Брен и Игор Стравински. Њихови претходници, осим Едуара Ханслика, били су у 18. веку Мишел Пол Ги де Шабанон, а у 19. веку Ханс Георг Нагели, Јохан Фридрих Хербарт, Густав Теодор Фехнер, Мане Бекуер, Јохан Георг Ритер фон Цимерман и Едгар Маркс Лазарус. Најзначајнији заступник енергетизма, према којем суштина музике не стоји у тоновима него у унутрашњој енергији и динамици чији су израз и симбол, јесте Ернст Курт. Остали представници су Хајнрих Шенкер, Август Ото Хан, Херберт Мерсман и Арнолд Шеринг. Мотористичка теорија ставља у улогу психичке моторичности у музичкој перцепцији чији су главни заступници Вилхелм фон Боде, Кристофер Мајкл Дисеренс, Дудинт Гес и Александре Денереаз. Пре Лионела Дуријака интересе у музици је заступао Георг Фридрих Херман Риман, према којем је музичка перцепција главна делатност. Према Жулу Комбаријеу музика је уметност у тоновима, а музичка мисао је непреводљива речим. По питањима у вези са музиком баве се експерименталисти Карл Емил Сишор, Гиорги Ревеш, Григориј Николајевич Теплов и Оноре Жан Аристид Хусон; означава у том оквиру стваралачки процес. Заступајући становиште психолошке естетике, Морис Прадине тумачи музичке феноме генетски. Тему о музици као уметности која се одвија начео је Анри Бергсон, а развила ју је Жизел Брелет, која оснивива музичку естетику у музичком времену као засебну, битну за музичку уметност. Брелетова такође учествује у отклањању основних проблема интерпретације и извођења, којом сеекспериментално бавио нарочито Карл Емил Сишор, док и Ерхард Шмит, Ролан Фрајс и Едгар Виљемс проучавају експериментализам. Од психологије и акустике независно становиште такозване естетике заступа Петер Џералд Волф, сматрајући да се треба утемељити на специфичне музичке елементе, од којег је битнији интервал. Валтер Виора, напротив, тражи да музика буде интегрална, то јест да се музика истражује свеобухватно, употребљавајући све методе, међу њима историјску хронолошко-социолошку слику. Становиште социолошке естетике за; хало, истичући да је уметност израз друштвене средине у историјском тренутку, са становишта којег треба поставити њене вредности. Истичући друштвену и личну класичност музике, са марксистичког становишта у музичкој се слаже Зофија Лиса, Јевгениј Кремљов и Виктор Ванслов, а код нас Предраг и Војислав Вучковић. У новије време, музичком естетиком лично су почели да се баве Иван Фохт, Драгутин Гостушки, Петар Стефановић и Игњат Шупи. У оквиру музичке естетике проучавају се музички проблеми и третира се низ посебних и савремених напора, оних који се тичу у стваралачкој и извођачкој пракси музичког језика, радиофонског извођења, електронске и модерне музике.

Види још

Референце

Литература

Platon, Timej
Isti, Republika
Isti, Zakoni
Isti, Politika
Isti, Etika Nikomahu
Aristoksen, Elementim harmonic Augustin, De musica libri sax, 387—389.
Boethius, De institution St.
M. A. Cassiodorus, De musica, VI век
J. Tinctoris, Termino diffmitorium, Napoli 1475—?
H. Glareanus, Dodecachordon, BE
M. Mersenne, L'Harmonie universelle, Paris 1636—1637.
I. Solam, Musicae Compendium, Amsterdam 1656.
L. Euler, Tentamen ni musicae, Petrograd 1734.
J. Mattheson, Kern melodischer, Hamburg 1737.
J. J. Rousseau, Dicttonnaire de musique, Paris 1766.
J. B. de La Borde, Essai sur la musique ancienne et moderne, PE
M. P. G. Chabanon, De la musique consideree en elle-meme et dans avec la parole, les langues, la poesie et le theatre, Paris 1785.
Ideen zu einer Aesthetik der Tonkunst, Wien 1806.
R. Bode, Miwegung, Kassel 1830.
E. Hanslick, Vom Musikalisch-Schonen
L. A. W. Ambros, Die Grenzen der Musik und Poesie, 1856.
C Philosophie de la musique, Paris 1865.
F. A. Gevaert, Histoire la musiaue de l'Antiquite, Gand 1875—1881.
H. Riemann, Die i musikalischen Asthetik, Berlin i Stuttgart, 1900.
Isti, Musikalis, Leipzig 1877.
H. Ehrlich, Die Musikasthetik in ihrer Entwicklu bis auf die Gegenwart, Leipzig 1882.
H. Riemann, Der, Ausdruck & Leipzig 1884.
G. Engel, Aesthetik der Tonkunst, Berlin 1884.
J ger, Die Musik als Ausdruck, Wien 1885.
A. Seidl, Vom Musikalnen, 1887.
H. Riemann, Grundlinien der Musik-Aesthetik, 1890.
Musici scriptores graeci, Leipzig 1895.
H. Abert, Die Lehre von der griechischen Musik, Leipzig 1899.
A. Galli, Estetica music
W. Wolf, Musik-Aesthetik (II том), Stuttgart 1902.
L. Laloy, A Tarente, Paris 1904.
L. Dauriac, Essai sur l'esprit musical, Pa
H. Abert, Die Musikanschauung des Mittelalters, Halie 1905.
A. Fiazzo, Elementi di estetica musicale, 1906.
J. Combarieu, La Musiq son evolution, Paris 1907.
A. Pirro, Descartes et la musique, Paris
F. Busoni, Entwurf einer neuen Aesthetik der Tonkunst, 1907.
Musikasthetik, 1907. (III издање 1923).
F. Brust, Die Aesthetik der j
F. Bosenberg, Harmoniegefiihl und goldener Schnitt, Leipzig
Schmitz, Musikasthetik, 1915.
H. Goldschmidt, Die Musikasth Jahrhunderts, Ziirich 1915.
D. C. Miller, The Science of Music, New York 1916.
E. Closson, Esthetique musicale, 1921.
P. Lasophie du gout musical, 1922.
L. Bourguis i A. Denereaz, La A vie interieure, Paris & Lausanne 1921.
P. Moos, Die Philosophi von Kant bis Eduard v. Hartmann, Stuttgart, Berlin & Leipzig,
Mersmann, Angewandte Musikasthetik, Berlin 1926.
Ch. M, La Influence of Music on Behaviour, Princeton 1926.
Alain, Visite Paris 1927.
O. Stieglitz, Einfiihrung in die Musikasthetik, 1928.
Musikasthetik in ihren Hauptrichtungen, ein Quellenbuch der deutS' asthetik von Kant und der Frtihromantik bis zur Gegenwart, Frai & Stuttgart 1929.
P. Servien, Introduction a une connaissance des faits musicaux, Paris 1929.
E. Biicken, Geist und Form im m Kunstwerk, Potsdam 1929.
G. Anschutz, Abriss der Musikast
E. Kurth, Musikpsvchologie, Berlin 1931. (ново издање 1947)
J Grundlagen einer autonomen Musikasthetik, Leipzig 1934.
Geschichte der Musik-Asthetik, Berlin 1934.
C. Seashore, Stigmatic Psychology of Music, Iowa 1936.
J. Bahle, Der musikalische Sizess, Leipzig 1936 (ново издање 1947)
A. Parente, La Musica e li
W. Wiora, Das musikalische Kunstwerk und die svstematische IV schaft (II Congres international d'esthetique et de science de l'art),
J. Bahle, Eingebung und Tat im musikalischen Schaffen, Leipzig
Ch. Lalo, Elements d'une esthetique musicale scientifique (II издање)
E. Schmidt, Uber dem Aufbau rhythmischen Gestalten, Mui
M. Beaufils, Par la musique vers l'obscur. Essai sur la musiqut et l'eveil d'une conscience allemande au XVII e siecle et aux origin siecle, Marseille 1942.
J. Andreis, Uvod u glazbenu estetiku, Zagreb
M. Schoen, The Understanding of Music, New York 1945.
I. Stravinski, Poeique musicale, Paris 1945.
G. Revesz, Einfiihrung in die Musikpsychologie, Bern 1946.
E. De Bruyne, L'Esthetique du Moyen Age, Louvain 1947.
G. Pannain, La Vita del linguaggio musicale, Milano 1947.
E. Souriau, La Correspondance des arts, Paris 1947. (на српскохрватском језику „Однос међу уметностима”, Сарајево 1958)
Th. W. Adorno, Philosophie der neuen Musik, Tubingen 1949. (II издање 1958; на српскохрватском језику „Филозофија нове музике”, Београд 1968)
F. Brenn, Das Wesengefuge der Musik, Kongressbericht, Basel 1949.
G. Brelet, Esthetique et creation musicale, Paris 1947.
Ista, Le Temps mu si cal (II том), Paris 1949. (са опширном литературом)
Ista, L' Interpret at ion creatrice (II том), Paris 1951.
M. Mila, L'Esperienza musicale e l'estetica, Torino 1951.
P. Finkelstein, How Music Expresses Ideas, New York 1952.
H. J. Moser, Musikasthetik, Berlin 1953.
K. Huber, Musikasthetik (обрадио O. Ursprung), Ettal 1954.
M. Djeaufils, Musique du son, musique du verbe, Paris 1954.
A. Golea, Esthetique de la musique contemporaine, Paris 1954.
E. Willems, Le Rithme musical, Paris 1954.
V. Vučković, Izbor eseja, Beograd 1955.
Z. Novaček, Einfiihrung in die Musikasthetik, Berlin 1956.
Z. Lissa, Teber das Spezifische der Musik, Berlin 1957.
P. Markovac, Izabrani članci i eseji (ред. A. Tomašek), Zagreb 1957.
P. Fraisse, Les Structures rythmiques, Louvain 1957.
I. O. Kremjiev, Muzička estetika, Moskva 1957.
L. B. Meyer, Emotion and Meaning in Music, Chicago 1957.
I. Supičić, La Musique expressive, Paris 1957.
P. Stefanović, Tragom tona, Sarajevo 1958.
B. de Schloezer & M. Scriabine, Problemes de la musique moderne, Paris 1959.
S. Markus, Istorija muzičke estetike (od sredine XVIII do početka XIX veka), Moskva 1959.
E. Moutsopoulos, La Musique dans l'oeuvre de Platon, Paris 1959.
Zbornik antičkih tekstova, Antička muzička estetika, Moskva 1960.
A. Sohor, Vkus muzičke estetiki, Moskva 1961.
E. Ansermet, Les Fondements de la musique dans la conscience humaine (II том), Neuchatel 1961.
E. Fubini, L'Estetica musicale dal Settecento a oggi, Torino 1964. (II издање 1968)
I. Focht, Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum 1964.
F. Viscidi, Saggio di una estetica musicale, Bologna 1966.
C. Dahlhaus, Musikasthetik, Koln 1967.
Z. Lissa, Aufsatze zur Musikasthetik, Berlin 1969.
D. Gostuški, Vreme umetnosti, Beograd 1969.
Nicomachus, The Enchiridion, Greek Musical Writings. Volume II: Harmonic and Acoustic Theory, edited by Andrew Barker. Cambridge, pp. 245–269, 1989.

Додатна литература

Alperson, Philip (ed.), What is Music?. New York, NY: Haven, 1987. (језик: енглески)
Bertinetto, Alessandro. "Il pensiero dei suoni. Temi di filosofia della musica". MIlano: Bruno Mondadori, 2012. (језик: италијански)
Bowman, Wayne D. Philosophical Perspectives on Music. New York and Oxford: Oxford University Press, 1998. (језик: енглески)
Budd, Malcolm. Music and the Emotions: The Philosophical Theories. London: Routledge & Kegan Paul. 1985. (језик: енглески)
Davies, Stephen. Musical Meaning and Expression, Ithaca, NY: Cornell University Press, 1994. (језик: енглески)
Davies, Stephen. Musical Works and Performances: A Philosophical Exploration. Oxford: Oxford University Press, 2001. (језик: енглески)
Goehr, Lydia. 'The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music' Oxford, 1992/2007. (језик: енглески)
Gracyk, Theodore. "The Aesthetics of Popular Music," The Internet Encyclopedia of Philosophy, June, 2008, [1] (језик: енглески)
Gracyk, Theodore. "Adorno, Jazz, and the Aesthetics of Popular Music," The Musical Quarterly 76 no. 4 (Winter 1992): 526-42. (језик: енглески)
Gracyk, Theodore. On Music. Thinking In Action Series. New York: Routledge, 2013. (језик: енглески)
Hanslick, Eduard (1885/1957). Vom Musikalisch-Schönen. Tr. The Beautiful In Music. Bobbs-Merrill Co (June 1957). ISBN 978-0-672-60211-5.. (Classic statement of an aesthetics of music based on the notion of 'form'.) (језик: енглески)
Hausegger, Friedrich von. Die Musik als Ausdruck [1887], ed. Elisabeth Kappel and Andreas Dorschel. Vienna - London - New York: Universal Edition, 2010 (Studien zur Wertungsforschung 50). ISBN 978-3-7024-6860-6.. (Contra Hanslick, Hausegger makes expression the central issue of an aesthetics of music.) (језик: енглески)
Higgins, Kathleen M. The Music of Our Lives. Philadelphia, PA: Temple University Press, 1991. (језик: енглески)
Kertz-Welzel, Alexandra. "The Magic of Music: Archaic Dreams in Romantic Aesthetics and an Education in Aesthetics." Philosophy of Music Education Review 13 no. 1 (Spring 2005): 77-94. (језик: енглески)
Kertz-Welzel, Alexandra. "In Search of the Sense and the Senses: Aesthetic Education in Germany and the United States." Journal of Aesthetic Education 39 no. 3 (Fall 2005): 104-116. (језик: енглески)
Kivy, Peter. The Corded Shell: Reflections on Musical Expression. Ithaca: Cornell University Press, 1980. (језик: енглески)
Kivy, Peter (2001). New Essays on Musical Understanding. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-825083-8. . (језик: енглески)
Lippman, Edward. A History of Western Musical Aesthetics. University of Nebraska Press, 1992. (језик: енглески)
Sorgner, S. L./Fuerbeth, O. (ed.) "Music in German Philosophy: An Introduction". Chicago, University of Chicago Press. 2010. ISBN 978-0-226-76837-3. (језик: енглески)
Sorce Keller, Marcello. What Makes Music European. Looking Beyond Sound. Latham, NJ: Scarecrow Press, 2011. (језик: енглески)
Thakar, Markand. Looking for the 'Harp' Quartet: An Investigation into Musical Beauty. University of Rochester Press, 2011. (језик: енглески)
Zangwill, Nick. "Against Emotion: Hanslick Was Right About Music," British. Journal of Aesthetics, 44 (Jan. 2004), 29–43. (језик: енглески)