Од 1896. до 1899. године је студирао археологију у Берлину и Минхену. Дипломирао је код професора Фуртвенглера. Исте године се вратио у Србију гдје је предавао у Великој школи и на Филозофском факултету од 1899. до 1941. године, а потом, по завршетку Другог свјетског рата опет од 1947. до 1955. године.
Археолошка истраживања у Винчи је започео 1908. године. Нека своја археолошка истраживања је радио уз спонзорства Руског царског археолошког института у Цариграду и Енглеза сер Чарлса Хајда. У периоду од 1932. до 1936. године је објавио резултате својих обимних истраживања у монографији „Преисториска Винча“ у четири тома.[1] За живота је објавио преко 200 научних радова и сматра се оцем модерне српске археологије.[2]
Сматра се једним од најистакнутијих српских представника хуманистичких наука.[2] На основу ископавања праисторијског локалитета у Винчи[3] дошао је до закључка да подунавска култура потиче из Средоземља (Егејска култура) и предње Азије, а не из нордијских земаља.
