PROFILPELAJAR.COM

вељко јанковић
вељко јанковић
	Вељко Јанковић
Лични подаци
Датум рођења	11. јун 1911.
Место рођења	Подгорица, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	7. мај 1974. (59 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од	1939.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.

Вељко Јанковић (Подгорица, 11. јун 1911 – Београд, 7. мај 1974), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

Родио се у Подгорици 11. јуна 1911. године у радничкој породици. Основну школу је завршио у доном граду, али школовање није могао да настави због сиромаштва своје породице. Отац Mило га је послао на изучавање столарског заната, а након тога се запослио као столар у Подгорици. Постао је члан Уједињених радничких синдиката 1935. године и радио је на организацији многих акција против тадашње владе. Члан КПЈ постао је 1939. године.^[1]

За време Другог светског рата био је међу првима који су учествовали у диверзантским акцијама у Подгоричком срезу. Учествовао је у нападу на Пљевље 1. децембра 1941. године. Када је формирана Пета пролетерска бригада 12. јуна 1942. године постао је њен борац. До лета 1943. године учествовао је у свим борбама које је водила ова бригада. Истакао се храброшћу у борбама код Прозора, Горњег Вакуфа и Бугојна. Због исказане храбрости у борбама на прузи Доњи Вакуф − Јајце постао је командир 2. чете у 4. батаљону. Са четом је прошао све борбе у Петој непријатељској офанзиви. Два пута је рањен приликом пробоја немачког обруча на Сутјесци.^[2]

Након продора у Источну Босну постављен је за команданта 2. батаљона у Петнаестој мајевичкој бригади. Предводио је батљон у борбама за ослобођење Бијељине, Градачца и Модриче. Предводио је батаљон у тешким и крвавим борбама за ослобођење Тузле. У борбама за ослобођење Прњавора и Дервенте тешко је рањен. На челу 18. ударне бригаде борио се против четника који су се повлачили из Србије, а у борбама за Шамац и Орашје заробио је комплетан батаљон 13. немачке СС−дивизије.^[3]

На почетку 1945. године упућен је у Београд на школовање где је завршио Вишу војну академију. Након завршетка рата био је на високим војним дужностима у ЈНА.

Умро је у Београду 7. маја 1974. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.^[3]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.^[3]