Рођен је 3. децембра1912. године у селу Мрке, код Подгорице. Потицао је из чиновничке породице. Основну школу и гимназију је учио у Подгорици, а матурирао је у Призрену. Правни факултет је завршио у Београду1938. године. Потом је положио виши финансијски испит.[1]
Априлски рат1941. године затекао га је у у чину резервног поручника у околини Сиња. Када је група официра и војника хрватске националности у Сињу извела побуну против Југословенске војске, Војин се с групом официра и војника повукао ка Херцеговини, где је од 12. до 17. априла водио борбе с усташама у рејону Столац–Гацко–Чапљина. У току ових борби они су заузели Чапљину и онеспособили железничку пругу за Требиње. Вест о капитулацији је обуставила њихова даља дејства и они су се повукли у правцу Требиња, а одатле се Војин с групом другова пребацио у Подгорицу.[1]
Октобра 1941. године са својим герилским одредом је учествовао у уништењу непријатељске моторизоване колоне на Јелином Дубу. Након тога је био постављен за заменика команданта Првог батаљона Зетског партизанског одреда. С овим одредом се истакао у борбама у Жупи Никшићкој, у Бјелопавлићима и на Радовчу. До јуна 1942. године налазио се на дужностима политичког комесара Пиперског партизанског батаљона, команданта батаљона и заменика команданта Зетског партизанског одреда.[1]
Када је јуна 1942. године главнина партизанских снага напустила Црну Гору и повукла се у Босну, Војин је остао на раду у позадини. Током овог периода обављао је разне партијске дужности — био је секретар партијске ћелије у Пиперима, секретар Рејонског комитета КПЈ у Подгорици и члан Окружног комитета КПЈ за Подгорицу. Заједно са Блажом Јовановићем и Душаном Мугошом, 1. новембра 1942. године је по задатку КПЈ отишао у Албанију. Тамо је остао све до 25. априла 1943. године и давао велику помоћ у организовању тамошњих партизанских јединица. Марта 1943. године у Лабиноту, код Елбасана присуствовао је Првој земаљској конференцији Комунистичке партије Албаније (КПА).[1]
Априла 1943. године се вратио у Црну Гору, где је био постављен на дужност команданта Зетског партизанског одреда и с њим је учествовао у разбијању четничких снага у Пиперима и Бјелопавлићима. У току Пете непријатељске офанзиве, био је на дужности команданта батаљона у Петој пролетерској црногорској ударној бригади. Током битке на Сутјесци, с већом групом партизана је успео да се пробије из непријатељског обруча и потом је с групом партијских руководилаца, на челу с Иваном Милутиновићем, добио задатак да ради на формирању нових партизанских јединица.[1]
Половином јуна 1945. године, вратио се у Београд, где је примио дужности у Министарству народне одбране. Након тога налазио се на дужности начелника Финансијске управе ЈНА до 1957. године. Потом је био заменик команданта Прве армијске области. На тој дужности је и преминуо у чину генерал-потпуковникаЈНА.[1]
Поред војне каријере, био је веома активан као друштвено-политички радник. Био је биран за члана Опуномоћства СКЈ за ЈНА Прве армијске области, а био је и први председник Хокејашког савеза Југославије (ХСЈ). Од 1952. до 1961. године је био председник Ауто-мото савеза Југославије (АМСЈ), а дуги низ година је био члан Председништва Народне технике Југославије (НТЈ), Управе ЈСД „Партизан” и др. Бавио се и писањем и објавио је велики број текстова из области ратне вештине, као и монографију „Подгорички срез у Тринаестојулском устанку 1941. године”.[1]
