Народна застава Републике Србије и српског народа, у континуираној употреби од 1835. Српски национализам је етнички национализам који говори да су Срби нација и промовише културно јединство свих Срба.
Првобитно је настао у контексту општег раста национализма на Балкану под османском влашћу, под утицајем српског лингвисте Вука Стефановића Караџића и српског државника Илије Гарашанина . Српски национализам био је важан фактор током балканских ратова који је допринео поразу Османског царства , током и послије Првог свјетског рата који је допринео слому Аустроугарске и поново током распада Југославије деведесетих година 20. вијека .
Након 1878. године, српски националисти су спојили своје циљеве са циљевима југословенства , имитирајући водећу улогу Пијемонта у уједињењу Италије , тврдећи да Србија не тежи само уједињењу свих Срба у једну државу, него да Србија настоји бити јужнословенски Пијемонт који ће ујединити све Јужне Словене у једну државу познату као Југославија . Српски националисти су подржавали централизовану Југославију која је гарантовала јединство Срба, док су се противили покушајима децентрализације државе. Видовдански устав из 1921 . године консолидовао је земљу као централизовану државу под српском династијом Карађорђевић . Хрватски националисти су се противили централизованој држави и захтијевали њену децентрализацију и стварање аутономне Хрватске унутар Југославије, коју је југословенска влада прихватила споразумом Цветковић—Мачек 1939 . године. Српски националисти су се противили споразуму сматрајући да се њиме слаби српско јединство, истичући његов значај за Југославију слоганом „јако српство — јака Југославија”. Инвазија, окупација и разбијање Југославије у Другом свјетском рату довела је до окрутних етничких сукоба, а српски национализам се нарочито истицао у четничком покрету .
Децентрализација Југославије шездесетих година 20. вијека и сузбијање свих етничких националних осјећања довео је до зазора и оживљавања српског национализма осамдесетих година , који су осуђивали послијератно југословенство и децентрализацију Југославије. Усљед захтјева више југословенских република деведесетих година за отцјепљењем, одговор српских националиста био је да сви Срби у свим југословенским републикама имају право да се уједине у јединствену државу.
Настао је у времену општег националног буђења на Балканском полуострву за време његове окупације од стране Османске империје . Међу његовим зачетницима убрајају се лингвиста Вук Стефановић Караџић , који је годинама радио на промовисању српске националне културне баштине (језика , писма , народних епских и лирских песама ) широм Европе , које је представио и европским књижевним великанима попут Јакоба Грима и Јохана Волфганга Гетеа , затим српски државник Илија Гарашанин , који је сачинио документ познат као Начертаније , који је требало да представља доктрину спољне политике Кнежевине Србије , и други. Међутим, људи који су имали највећу улогу у стварању српског национализма и српског култа, били су српски великани из средњовековне историје , међу којима су најзначајнији Свети Сава , цар Стефан Душан , кнез Лазар Хребељановић и Милош Обилић , и култови Косовског боја , Душановог законика и Српског царства .
Бој на Мишару Балканско полуострво бива захваћено свеопштим устанком против Османске империје , која је вековима држала поробљене балканске народе претежно православне вероисповести (Срби , Грци , Бугари , Румуни ). Први српски устанак против Турака подигнут је 15. фебруара 1804 . године, у место Орашац . За вођу је изабран човек из народа и трговац Ђорђе Петровић , од Турака прозвао Црни Ђорђе (Карађорђе ), који је добио титулу вожда . Срби су тада извојевали неколико чувених битака, упркос томе што су стајали пред бројнијим непријатељем, међу којима су: бој на Мишару , бој на Иванковцу , бој код Баточине , бој на Делиграду и неочекивано устаничко заузимање Београда након непуне две године од почетка устанка .
Српске ратне победе заинтересовале су многе европксе монархе и војсковође, и тако покренуле српско питање на многим европским дворовима . Устанички вожд је тражио помоћ од руског цара Александра I Павловича и француског императора Наполеона Бонапарте . Руски цар је пружио Карађорђу уверење да Руска Империја чврсто подржава братски православни српски народ , и да ће, кад буде у прилици, послати руску војску као помоћ у борби против Турака , а као знак поштовања поклонио му је сабљу са посветом. С друге стране, Наполеон је био у непријатељским односима са Русима , и спремао се да крене у поход на Руску Империју .
Ипак, због одсуства руске војске која није стигла у помоћ Србима , бранећи Русију од Наполеона у Отаџбинском рату , српски устаници су почели да слабе у сукобима. Цариград је на Србију послао велику војску, коју ова није могла да победи. У боју на Чегру , недалеко од Ниша , Срби су се жестоко борили против далеко бројнијих Турака . Када је српски командант војвода Стеван Синђелић схватио да је битка изгубљена, све своје борце је лишио заклетве и позвао да напусте ров, који је већ био испуњен непријатељским војницима. Пошто нико није напустио устанички положај, Синђелић је отишао до барутане, и испалио куршум, тако да је читав ров експлодирао, убивши српске , али и турске војнике. Турци су, ипак, били задовољни извојеваном пировом победом , али су остали кивни према Србима , те су наредили да се посеку главе свим погинулим устаницима, и уграде у Ћеле-кулу , као опомена српском народу .
За више информација погледајте Уједињење Немачке 1871. За више информација погледајте Уједињење Италије Проглашење Немачког царства у Версају Средином 19. века , све веће европске државе су почеле да решавају питање свог националног уједињења. Тако се ујединила Италија у периоду од 1848 . до 1871 . године, и Немачка 1871 . године. Многе револуције су потресале Европу (у Француској , Мађарској , и суверени су се смењивали на престолу великом брзином. Ипак, по страни су остали народи под окупацијом Аустроугарске и Османске царевине . Зато је било питање часа када ће словенски народи (Срби , Хрвати , Словенци , Чеси , Словаци , Бугари …) устати против два окупатора, и покренути борбу за своје коначно ослобођење. Под вековном окупацијом рођен је бунт међу овим народима, и тако је дошло до стварања панславенске идеје окупљања свих Словена . Тим поводом је организован и Први свесловенски конгрес у Прагу , 1848 . године, који је захтевао изједначење права свих словенских народа са другим европским народима . Посебно за тај конгрес, компонована је панславенска химна Хеј Словени .
Било је сасвим јасно и питање часа када ће Срби поставити питање свог националног уједињења пред европске владаре. Кнежевина Србија се тада, још увек, налазила у оквиру Османске царевине , са статусом аутономне јединице. Иако је очекивало да ће највећи удар српског национализма доћи из Србије , није било тако.
За више информација о устанку у Херцеговини погледајте Невесињска пушка Херцеговци у заседи. Српски устанак против Турака је поново избио тамо где је тортура над цивилним становништвом била највећа. То је била Херцеговина , из које су вековима одвођена српска деца, да би служили као јаничари у Османском царству . Устанак је избио 1875 . године, и невероватном брзином се проширио на читаву Херцеговину и Босну . Подршка је стигла из Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе , из којих одмах пристижу наоружани добровољци. Херцеговци односе успехе у борбама, а Турци окривљују Кнежевину Србију за почетак устанка. Зато јој објављују рат.
Нагли пораст популарности, српски национализам је доживео у периоду Првог и Другог балканског рата , када је Краљевина Србија , заједно са Црном Гором , Грчком и Бугарском , повела борбу за ослобођење Балкана од Турака . Српска војска је тада од Турака ослободила територије Старе Србије (Косово , Метохија , Рашка и Вардарска Македонија ). Поред тога, помогла је и бугарско заузимање турског утврђења Једрена , чији је пад требало да представља крај турског присуства у Европи .
У том времену почеле су да се појављују прве српске националистичке организације. Међу њима су биле Млада Босна , Црна рука и Уједињење или смрт . Ове три организације су организовале Видовдански атентат у Сарајеву , у којем је убијен аустроугарски престолонаследник и надвојвода Франц Фердинанд . То је био повод да почетак Првог светског рата , у којем је Краљевина Србија однела прву победу против Централних сила . Српски војници су се посебно истакли у биткама на Церу , где их је предводио војвода Степа Степановић , и на Колубари , где их је предводио војвода Живојин Мишић . Обојица су ушли у историју српског национализма као једни од највећих српских хероја и војсковођа.
Након Првог светског рата , делови поражене Аустроугарске су се ујединили са Србијом , па је тако настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца . У овој држави су се одмах појавили националистички покрети у сва три народа. Тако је, на пример, код Хрвата постојала Хрватска републиканска сељачка странка , која је ватрено заговарала независност Хрватске и њено републиканско уређење, док је на другој страни постојала предратна Народна радикална странка , са председником Николом Пашићем , која иако није била стриктно националистичка, често је била узимана као значајан фактор и партија српског национализма.
Преименовањем Краљевине СХС у Краљевину Југославију , и настојањем за стварање јединствене југословенске нације, дошло је до широких идеолошких подела међу српским националистима. Ту су били они који су подржавали идеју југословенства и уједињења јужних Словена , и њих је предводио Димитрије Љотић , али ту су били и они који су желели стварање независне српске државе монархистичког уређења, која би била у границама предвиђеним Лондонским уговором из 1915 . године. Такви су били људи из Српске радикалне странке , коју је предводио др Милан Стојадиновић .
Други светски рат је сасвим уништио Краљевину Југославију , која је подељена између четири окупатора (Немачке , Италије , Мађарске и Бугарске ). Тада је створена и Независна Држава Хрватска , од стране Усташког покрета , коју је основао Анте Павелић у емиграцији у Италији. Ова држава је била квислиншка , и сарађивала је са националсоцијалистичком Немачком у потпуности. Сходно томе, у НДХ је спровођен масовни геноцид над првенствено Србима , али и Јеврејима и Ромима , кроз оснивање логора попут Јасеновца , Јадовна , Старе Градишке … Геноцид и репресалије над цивилима су биле стравичне, до те мере да су италијански и немачки официри писали молбе својим вођама Бениту Мусолинију и Адолфу Хитлеру , са захтевом да узму српске цивиле у заштиту тако што ће обуздати усташке вође .
Генерал Дража Михаиловић Борбу против окупатора у Југославији повела су два покрета. Један је био четнички покрет пуковника Драгољуба Драже Михаиловића , који ће убрзо постати легална Југословенска војска призната од краља Петра II Карађорђевића и југословенске избегличке Владе у Лондону, те ће јој бити додељено име Југословенска војска у отаџбини , а пуковнику Михаиловићу чин генерала и место министра војног. Други покрет је био партизански , који је покренула Комунистичка партија Југославије , а чијем се челу нашао Јосип Броз Тито . Ова два покрета су најпре међусобно сарађивала, да би убрзо дошло да разлаза због идеолошких неслагања, која су проузроковала грађански рат.
Четнички покрет , изразито монархистички и националистички опредељен, је повео прве борбе против немачког окупатора у читавој окупираној Европи . Тако је Михаиловићев сарадник потпуковник Веселин Мисита повео ослобађање Лознице , крајем августа 1941 . године, која је постала први ослобођени град у окупираној Европи , у коме се први пут предао немачки гарнизон, од почетка Другог светског рата . Након Другог светског рата , на власт у Југославији је дошла Комунистичка партија Југославије , која је почела са политичким прогонима неистомишљеника и противника комунизма . Тако је суђено генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу , који је осуђен на смрт због сарадње са окупатором и убијен на непознатој локацији. Михаиловић је тако постао један од највећих личности српског национализма, као херој Балканских и Првог светског рата , и носилац српског ордена Ордена белог орла , британског Војног крста , француског Ратног крста и америчке Легије за заслуге (коју му је постхумно доделио Хари Труман , председник САД ).
Генерал Ратко Младић Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије , нагло је почео да јача национализам у свим њеним републикама. Грађански рат који је избио, довео је до појављивања много националистичких политичких и милитантних покрета. Тако се у политичке покрете убрајају Српска радикална странка , чији је председник професор Правног факултета Универзитета у Београду др Војислав Шешељ , и Српски покрет обнове , на челу са новинаром и књижевником Вуком Драшковићем , а у милитантне организације Српска добровољачка гарда коју предводи некадашњи вођа навијача Црвене звезде Жељко Ражнатовић Аркан , Гарда Пантери на челу са Љубишом Савићем Маузером , затим Бели орлови , Шкорпиони и др. Српски национализам је имао велику подршку у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Међу истакнутим политичарима и војсковођама тога доба, који су се истакли као српске патриоте и националисти, остали су упамћени Радован Караџић , генерал Ратко Младић и Милан Мартић .
По завршетку грађанског рата у Југославији и паду Слободана Милошевића са власти, после 5. октобра 2000. године , једина озбиљнија организација која заговара идеологију српског национализма и Велике Србије , била је Српска радикална странка са Војиславом Шешељем на челу. Она је остварила пријатељске односе са партијама Национални фронт у Француској , чији оснивач и председник Жан-Мари ле Пен бива проглашен почасним грађанином Земуна (где је Српска радикална странка била на власти), Либерално-демократском партијом Русије , и Баас партијом бившег ирачког председника Садама Хусеина . Почетком 2003 . године, Хашки трибунал је подигао оптужницу против Војислава Шешеља . Он се добровољно предао трибуналу, у који је отишао фебруара 2003 . године, где му суђење траје пуних 10 година без првостепене пресуде, а вођење Српске радикалне странке је препустио свом куму Томиславу Николићу , тада заменику председника, и генералном секретару Александру Вучићу . Николић је успео да сачува снагу странке, којој се прикључила и Странка српског јединства , коју је основао Жељко Ражнатовић Аркан , након чијег убиства ју је водио његов кум Борислав Пелевић . Као кандидат Српске радикалне странке за председника Србије , Томислав Николић је два пута односио победу у првом кругу избора (2004. и 2008. године), да би у оба наврата изгубио у другом кругу од свог противкандидата Бориса Тадића .
Након унутар-страначких проблема, Николић је напустио Српску радикалну странку , и октобра 2008 . године основао Српску напредну странку . Убрзо су му се придружили многи функционери радикала , међу којима је био и Александар Вучић . Нова странка се одрекла идеологије српског национализма, као што се одрекла и стварања Велике Србије , али је и прихватила учлањење Србије у Европску унију .
На општим изборима у Србији 2012. године , Томислав Николић је у другом кругу изабран за председника Републике Србије , а Српска напредна странка је освојила највише посланичким места у парламенту , да би затим формирала Владу са Социјалистичком партијом Србије и Уједињеним регионима Србије . Председнички кандидат Српске радикалне странке на изборима 2012. године , била је Јадранка Шешељ , супруга Војислава Шешеља . Након избора, странка није успела да пређе изборни цензус, и није добила ни једно место у парламенту . Тако је ушла у круг мањих политичких покрета у Србији које заговарају идеологију српског национализма, међу којима су Српски народни покрет 1389 , Српски народни покрет Наши, Отачаствени покрет Образ (коме је забрањен рад одлуком Уставног суда)… Велику критику је доживела Српска радикална странка након избора, због тога што није наступила у коалицији са Дверима српским , које су одвојено имале приближан резултат, али не довољан за улазак у парламент. Двери српске су основане 1999 . године, као часопис, да би од 2003 . наставиле рад као удружење грађана, а кампању за свој излазак на изборе покренуле још почетком 2011 . године. Иако су оствариле неочекиван резултат, остале су испод изборног цензуса, са 4,33% гласова, заједно са Српском радикалном странком , која је освојила 4,61% гласова.
Међутим на парламентарним изборима 2016 године Српска радикална странка осваја 22 посланичка места и тиме враћа парламентарни статус. Такође српски покрет Двери по први пут улазе у парламент са 7 посланика.
Ackermann, Alice (1999). Making Peace Prevail: Preventing Violent Conflict in Macedonia ISBN 9780815606024 . Pantelic, Bratislav (2007). „Designing Identities Reshaping the Balkans in the First Two Centuries: The Case of Serbia” . Journal of Design History . 20 (2): 131—144. doi :10.1093/jdh/epm007 . Pantelic, Bratislav (април 2011). „Memories of a time forgotten: the myth of the perennial nation” . Nations and Nationalism (на језику: енглески). 17 (2): 443—464. doi :10.1111/j.1469-8129.2010.00469.x . Motyl, Alexander J. (2000). Encyclopedia of Nationalism, Two-Volume Set ISBN 9780080545240 . Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005 ISBN 978-0-253-34656-8 . Wachtel, Andrew Baruch (2006). Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe ISBN 9780226867663 . Sriram, Chandra Lekha; Martin-Ortega, Olga; Herman, Johanna (2010). War, Conflict and Human Rights: Theory and Practice ISBN 9780415452052 . LeBor, Adam (2004). Milosevic: A Biography ISBN 978-0-300-10317-5 .
Дучић, Јован (1942). Верујем у Бога и Српство (PDF) . Шешељ, Војислав (2002). Идеологија српског национализма (PDF) . Велика Србија а.д. ISBN 978-86-83451-22-7 . Архивирано из оригинала (PDF) 30. 10. 2017. г. Приступљено 08. 02. 2019 . Bock-Luna, Birgit (2007). The Past in Exile: Serbian Long-distance Nationalism and Identity in the Wake of the Third Balkan War ISBN 9783825897529 . Clark, Christopher (2014). The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914 ISBN 9780061146664 . Kuzio, Taras (2007). Theoretical and Comparative Perspectives on Nationalism: New Directions in Cross-Cultural and Post-Communist Studies ISBN 9783838258157 . Jelavich, Charles (1958). Tsarist Russia and Balkan nationalism: Russian influence in the internal affairs of Bulgaria and Serbia, 1879-1886 Jelavich, Charles (1990). South Slav nationalisms--textbooks and Yugoslav Union before 1914 ISBN 9780814205006 . White, George W. (2000). Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe ISBN 9780847698097 . Gordy, Eric D. (2010). Culture of Power in Serbia: Nationalism and the Destruction of Alternatives ISBN 978-0-271-04368-5 . Posa, Cristina (1998). „Engineering Hatred: The Roots of Contemporary Serbian Nationalism” . Balkanistica (11): 69—77. Levine, Louis (децембар 1914). „Pan-Slavism and European Politics” . Political Science Quarterly (на језику: енглески). 29 (4): 664. doi :10.2307/2142012 . MacDonald, David B (10. 8. 2005). „Globalizing the Holocaust: A Jewish “Useable Past” in Serbian Nationalism” . PORTAL Journal of Multidisciplinary International Studies (на језику: енглески). 2 (2). doi :10.5130/portal.v2i2.90 .
.jpg)
