Још као средњошколац играо је у ђачком позоришту Нада (које је основао 1906), бежао у путујуће позориште Андре Делинија, потом глумио у омладинском позоришту Отаџбина (у које је позориште Нада прерасло 1908). Основну школу и Гимназију завршио је у Краљеву, а матурирао је у Београду1910. године. По завршетку гимназије примљен је у Народно позориште за привременог члана. Борио се у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Рањен је у Добруџи1916. године, као члан Прве српске добровољачке дивизије. Глуму је учио код Маге Магазиновић и у Првом студију Художественог театра у Москви код Станиславског (гдеје боравио док се опорављао од ране задобијене у Добруџи). Од 1910. до 1912. сарађивао је у листу Трибун, чији је директор и главни уредник био Бранислав Нушић. Завршио је упоредну књижевност и теорију књижевности на Философском факултету у Београду1919. године.[1]
После рата вратио се у Народно позориште у Београду, али га је Хрватско народно казалиште ангажовало за сезону 1920/21. Од 1920. до 1923. године радио је као новинар и уредник београдског листа Новости, који је био у власништву његовог брата Миленка. Следеће две године био је глумац, редитељ и управник драме Српског народног позоришта у Новом Саду, одакле одлази у Осијек за управника Народног казалишта. Године 1927. даје оставку због одлуке о укидању опере и оперете и долази у Београд. Оснива београдску оперету која наступа у башти ресторана Клериџ на Теразијама и у сали Луксора у Балканској улици. Од 1928. до 1930. године био је супленткраљевачке гимназије. Сезону 1930/31. провео је режирајући и глумећи у СНП-у. У периоду од 1931. до 1941. године је редитељ и директор драме у Народном позоришту у Београду са једногодишњом паузом када ради у Уметничком одељењу Министарства просвете и као аташе за културу југославенског посланства у Софији.[1]
Током Априлског рата 1941. године командује противваздушном батеријом бранећи Београд. По капитулацији одбија положај управника Народног позоришта у Београду и председника општине Краљево те га хапсе и одводе на Сајмиште, Бањицу и најзад у логоре у Нирнбергу, Хамелбургу и Хамерштајну. У заробљеништву учествује у раду позоришних дружина Боем и Зора.[1]
Од 1945. до 1947. је директор и професор француског и српског језика краљевачке гимназије и руководилац КУД-а Коста Абрашевић. Потом је директор драме Војвођанског позоришта у Новом Саду и професор у Глумачкој школи. Од 1951. до 1954. године је управник, директор драме и редитељ у Народном позоришту у Бањој Луци. Поново се враћа у Нови Сад за редитеља у СНП и директора и професора Драмског студија. Од сезоне 1954/55. поново режира у Новом Саду, у ком остаје до одласка у пензију 1958. године. Као пензионер режира у Народном позоришту у Пироту и у Бањој Луци, у КУД Иван Кларић у Новом Саду, предаје у Глумачкој школи у Приштини. Пише позоришне критике за новосадски Дневник и Нашу сцену, даје осврте на позоришне премијере за Радио Београд.[1]
Основао је Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. године, био његов председник. Покренуо је и уређивао лист 15. септембар. Носилац је Албанске споменице, Белог орла са мачевима, Обилићеве медаље за храброст, француске Легије части, проглашен је за почасног грађанина Париза.[1]
Од 1906. године до 1975. године играо око шездесетак улога у Народном позоришту у Београду, Академском позоришту у Београду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту у Загребу и Народном позоришту у Бањој Луци.[1]
Био је професор српског и француског језика, директор Краљевачке гимназије, професор глуме, дикције и директор Глумачке школе у Новом Саду и директор Драмског студија у Новом Саду, професор дикције у Глумачкој школи у Приштини.[1]
Одликовања
Бели орао са мачевима
Златна Обилићева медаља за храброст
две сребрне Обилићеве медаље за храброст
Медаља за војничке врлине
Албанска споменица
орден Светог Станислава са мачевима
орден Светог Владимира са мачевима
бронзана медаља за заслуге Националног удружења ратника Француске
Драматизовао више књижевних дела, објавио низ приповедака у новинама и часописима. Писао за дневне новине и позоришне часописе.
Збирке приповедака: Луталица(1930), После тридесет година(1931), Привиђење на Бадње вече(1935), роман Славољуб Зорић(1930);
Збирка поезије: У свитање(1920);
Драме: Путем искушења(играно у НП у Скопљу, НП у Београду, Академском позоришту у Београду и Художественом театру у Софији), Брак из љубави (играно у НП у Скопљу и у СНП), Господски дом (играно у НП у Скопљу, НП у Београду и Љубљанској драми), Његова последња авантура (играно у НП у Скопљу и Академском позоришту у Београду), Путујуће друштво, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Београду и СНП), Први вал /Четрдесет прва/ (играно у НП у Приштини и НП у Бањој Луци), Ивкова слава, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Крагујевцу), Први вал (прво извођење 1963. у НП у Пироту), Повратак (прво извођење 1963. у НП у Пироту);