Према многим изворима, крајњи циљ ОНА и ОВПМБ је независност Косова, што би представљало територијалну језгро на које би требало да се прикључи јужна Србија (тачније Прешевска долина) и западна Македонија.
ОНА је добијала сталну логистичку подршку у финансијама, оружју, добровољцима, храни и лијековима од власти са Косова и из Албаније, албанске дијаспоре, као и локалног албанског становништва у Македонији. Велики дио припадника ОНА је пред сам почетак оружаних сукоба био на војној обуци у Сјеверној Албанији.
Формирање
ОНА је своје јединице формирала у виду бригада и давала им је називе по троцифреним бројевима. Прва формирана је т.н. 112. бригада у близини Куманова и 113. бригада у близини Тетова.
ОНА је формирана у јесен1999. године, и предводио ју је бивши командант ОВКАли Ахмети, унук Фазли Велиуа. Захтјеви у првом плану су били засновани на стварање конфедерације у Северној Македонији.[11] Према појединим изворима, високи команданти ОНА су изјављивали да они нису хтјели угрозити стабилност и територијални интегритет, и да су кроз герилски рат тражили своја права у Северној Македонији, једнака правима Македонаца.[12]Влада Републике Македоније је у почетку тврдила да је ОНА терористичка, екстремистичка и сепаратистичка организација чији је циљ био отцјепљење дијелова Северне Македоније, гдје Албанци чине већину, и њихово припајање Косову или стварању Велике Албаније.
На почетку, 22. јануара, ОНА је нападе на македонске снаге безбједности вршила употребом лаког наоружања.[13] Сукоб је убрзо ескалирао и почетком марта 2001. године, припадници ОНА су успоставили контролу на великом дијелу сјеверних и западних дјелова Северне Македоније, да би на крају стигли на неколико километара од Скопља, заузимајући село Арачиново.[14]
Током марта, ОНА је неуспјешно покушавала заузети град Тетово у отвореном оружаном сукобу, контролишући брдске и планинске приједеле између Косова и Тетова. Влада Северне Македоније 3. маја 2001. године покреће велики противнапад у кумановској области.[14] ОНА 13. јуна успијева заузети село Арачиново. Двије сукобљене стране су 13. августа 2001. године потписале мировни споразум познат као Охридски споразум, којим је сукоб у земљи доведен до краја, а припадници ОНА су добили амнестију од македонских власти.
Састав и војне способности
Према процјени ОНА је имала око 5.000 припадника.[15][16] Дио припадника ОНА су обучавале британске снаге. Исто као и у случају ОВК-а, они су раним ратним дејствима користили лако наоружање њемачког, америчког, кинеског, албанског и југословенског поријекла. Били су опремљени аутоматским и полуаутоматским пушкама, ручним минобацачима, противтенковским и противпјешадијским минама, ручним бомбама, противавионским митраљезима, снајперским пушкама са великим дометом. Како је рат одмицао, побуњеници су дошли у посјед тешког наоружања, укључујући и тенкове Т-55 и оклопна возила, која су заплијенили током борбе са македонским снагама безбједности.[17][18]
Напомена
^УЧК је транскрипција скраћенице на албанском (UÇK) која се односи на двије сепаратистичке и терористичке албанске организације, Ослободилачку војску Косова и Ослободилачку националну армију, чије скраћенице на српском нису исте, тако да је скраћеница прве ОВК, а друге ОНА.