Тензије и стална међусобна оптуживања државних и партијских руководстава Србије и Словеније довела су до одржавања 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије у јануару 1990. На том конгресу, делегација СК Словеније (предвођена Кучаном и Цирилом Рибичичем) одлучила је да напусти рад конгреса, што је довело и до распада СКЈ. Априла исте године, Милан Кучан је на првим вишестраначким изборима у Словенији изабран за председника председништва Словеније, унутар још увек постојеће Југославије.
Касније, током 1990, Кучан је почео да подржава независност Словеније. Њему је лично тадашњи државни секретар САДЏејмс Бејкер рекао да Америка никад неће признати сецесију Словеније.[1] Познат је по својој политици мирног преговарања, које је довело до Брионског споразума. Након стицања независности 1991, изабран је за председника Словеније као независни кандидат, са подршком некадашње Лиге комуниста. Освојио је нови петогодишњи мандат 1997, такмичећи се као независни кандидат, и добивши већину гласова у првом кругу, у коме је учествовало седам кандидата.
Завршио је председниковање 2002. Док је био председник, није био члан ниједне политичке странке. Наследио га је Јанез Дрновшек.
Председници Народне Републике Словеније и Социјалистичке Републике Словеније
називи фукција по периодима: председник Президијума Народне скупштине (1945—1953), председник Скупштине (1953—1974) и председник Председништва (1974—1991)
Председници Скупштине Социјалистичке Републике Словеније
називи фукција по периодима: председник СНОВ (1944—1946), председник Народне скупштине НР Словеније (1946—1963) и председник Скупштине СР Словеније (1963—1990)
_(cropped)_1.jpg)
.svg){kind=small}
.svg)
